RECENZIJA KNJIGE ZVONA SA KAMENIKA
autorke LELE VUČKOVIĆ RADMANOVIĆ

Shodno tumačenjima značenja reči RECENZIJA, MIŠLJENJE I OCENA je da je knjiga ZVONA SA KAMENIKA vredna truda ne samo čitanja, već i poređenja sa sopstvenim životima, pa se kao takva preporučuje vaskolikom čitalačkom narodu i potonjem im potomstvu.

Recenzent po milosti uredničkoj i svojoj slobodnoj volji
Peca Petrović Marš

Šta nam kazuju i koja osećanja izazivaju ZVONA SA KAMENIKA?
Sud i iskaz poklonika pisane i kazane reči, nazvanog RECENZENTOM, Pece Petrovića Marša

Uzbuđenja, impresije radosti, tuge i bola, upitnici sa ponekim naukom o prolaznosti i propuštenim šansama ljudskog života, vosklik suncu i nebu, voljenju ljubavi, mrženju mržnje, zaustavljanju vremena... „odzvanjaju“  iz pesama i proznih sadržaja neobične knjige Lele Vučković Radmanović.

Svako ima svoj vremeplov, koji se, u zavisnosti od potreba, i možda nostalgije, koristi da nas vrati, bar sećanjem, u godine koje je naš životni kompjuter odavno „prebacio“ u skladište za brisanje... Tako i „okrivljena“ za postojanje svog „Hodnika prošlosti“, vodi čitaoca u njeno, samo njeno selo između Prigorja i Podravine, podno Kamenika, više brda nego planine, sa koga, dok čitamo himnična sećanja na livade sa rosnom travom i cvetnim tepisima, odjekuju zvona odavno srušene crkve, za koja legende kažu da miruju prekrivena zemljom i divljim rastinjem, ali uvek spremna da se oglase, posebno onima čiji su koreni među vernicima iz vremena, kada su se čula i odjekivala pitominom Bilogore.

Čitaocu ZVONA SA KAMENIKA, onom namernom, onom i onakvom, kakvog pisci priželjkuju, čini se da je deo spisateljičinog čovekoživljenja, verovatnog ili imaginarnog, u kome se smenjuju zbrdice i uzbrdice, opisuje strasna želja za plesanjem sa voljenim, ali i objašnjava šta je to „vuženje“, da bi se u odeljku „Sva lica ljubavi“ zgusnula sva osećanja mladosti koja se teško zaboravljaju i glasno „moli i traži“ (ne kaže se da li na kolenima): „Budi moje more!“

Pesnikinja čije pesme pripovedaju, pripovedačica čija svedočanstva rimom podsećaju na sličnost ljudskih sudbina, ali i na različitost u prihvatanju neminovnosti, pokušala je i uspela da nas ubedi, da sve što nam se u životu dešava, jednom ili više puta, nekom desilo na sličan, ali nikada na istovetan način. Zato su i moguće i česte podele između „njegovog“ i „njenog“ sveta, koje deli „duboka rijeka“, koja nemirno teče, valja laži i obmane, ruši mostove satkane od laži...     

Da nije uvek sve idealno i  da se često gutaju prevelike knedle, „svedoči“ i istina izrečena u stihovima: „A jednom, kad ljubav na naplatu dođe i ogoljene pred nas padnu života nam kazališne daske, šta li ćeš vidjet’, vidjet ćeš onda kad skinemo maske!“

ZVONA SA KAMENIKA najjače su zvonila u sagama u kojima se prepliću devojačka čast, muška beskrupuloznost, rušenje životnih snova, bezuspešno bekstvo u nestan, ali i ono što najteže pada nekome kome je potrebna pomoć i podrška: porodično nerazumevanje i osuda.                                                                                               

Mnoge ljudske duše, pogotovo pesničke, vole da uživaju u tišini, u njenom „zagrljaju“, dok, kao u ogledalu, zatvorenih očiju, preispituju svoju prošlost, svoje obmane, svoje i tuđe laži... Ljudski život je nepredvidiv. Izložen je svim vrstama potresa, erupcijama, cunamijima, lomovima..., traži utočišta – zelenu travu doma svog, u čijim bi otkosima bila započeta  pesnikinjina „Rapsodija u zelenom“, da bi se nastavila na „Marginama duše“ na kojima se ispisuju „Izgubljeni snovi“ i traži mesto pod suncem. Posle molitve vremenu odlazi se u ništavilo, tamo gde oblaci šetaju u „tajanstvu noći“, uzalud se nadajući da još nije „Vrijeme za vrijeme“. „Svaki dan je prilika da bude pretvoren u novu priliku ili nepriliku!“                

Ovim rečima se završava poetsko-prozni zapis autorke, oblikovan kao sećanje na mladost, ali i kao poruka da je život najvećim delom borba sa samim sobom, sa svojim strahovima, razočarenjima, uživanje u malim životnim radostima, zadovoljstvo ostavljenim tragovima...  Nije tačno da je život reka bez povratka, jer je sećanje - ili mora, od koje je teško pobeći, ili uzrok zadovoljstva postignutim.