Поговор

У кутији стихова пуној,
Крију се године и тренуци....

Читајући избор песама који је Снежана Петровић предложила за своју другу збирку поезије имао сам само једну дилему, а она је, да ли да ауторки предложим наслов, који је одабрала или наслов „КУТИЈА СТИХОВА“. Ауторка је мудро изабрала „ЗНАМ ДА МЕ ЧУЈЕШ, МА ГДЕ ГОД БИО“, који сем изузетне снаге поруке, за њу има и емотивни набој - поруку почившем оцу.
Ако се, читајући поезију, поведемо субјективним, проналазећи себе у стиховима, Кутија стихова је у првом тренутку, мени, била ближа срцу, но фраза post festum која у дословном преводу значи да се ништа не може мењати када је све готово, натерала ме је, да још једном прочитам Снежанине стихове, да покушам да се уселим у њену главу и видим оно што и она види. А то не радим, никако... у ствари, јако, јако ретко, онда када посумњам у себе.
И успело је.
Дословно нисам променио наочаре, али мој поглед на исте, више пута прочитане стихове као да се изоштрио... Мисли су ми мало, као, мало другачије него онда, када сам после пар летимичних читања имао.
Нисам променио мишљење да је ово љубавна и родољубива поезија, али, пажљивим ишчитавањем пронашао сам ону дубину и оштрину мисаоне поезије својствену природно талентованим песницима, онима који стих не слажу зарад потребе метрике, већ себе и читаоца ради. Овде бих испред ... читаоца ради, додао, „силом прилика“, јер напросто не могу да поверујем да су ови стихови написани са жељом да буду објављени, већ... верујем да су писани за „своју душу“, за „себе“...
Нисам, на жалост имао прилике да видим предходну Снежанину књигу али сам убеђен да, ко год да је Снежани, дâо ветaр у леђа да своје стихове објави, урадио је добар посао.
Снежана има шта да каже, и то што каже, уме да каже једноставно, непретенциозно таман како треба да читаоца заинтересује да с једне пређе на наредну песму.
Не може ме нико и никад убедити да су ове песме настале да их васцели свет чита... Напротив, настале су из потребе да се каже нешто што у себи Снежана има... Верујем да у њеној кутији, фиоци, куферу... има још много недоречених стихова, забележених мисли љубави, сете, веровања, виђења... и свега онога што само песничко око и ум види.
Дар се добија од Бога, наслеђује,  али се не уме научити, марљивим радом изучити... Дар није занат, дар је дар и тачка.
Снежана тај дар поседује.
Када ова књига угледа светлост дана, ја ћу је узети у руке, јер, није све једно читати рукопис или узети тек одштампану књигу у руке. И онда ћу је, опет, прочитати, штампарску боју омирисати, можда на неки други начин разумети, но сигуран сам да се нећу покајати.
А Ви?