Неко се роди као песник, неко као прозаиста, а неко се, једноставно, роди као писац. „Забавна слова”, пета књига Стефана Вучевског, то и доказује. Ако је истина да не бирамо ми публику, већ она нас, публика ће сигу рно изабрати Стефана јер јој је понудио све: од припо ведака, новела, флеш-фикција, преко хумористичких, љубавних, мисаоних, родољубивих, социјалних и епск их песама, па све до хаикуа и мимова.

Навикли смо да га памтимо по изванредном хумо ру, који забавна слова из наслова најављују и који је и овде на правом месту и у правој мери, али Стефан нам овом књигом показује да је хумор само део његовог умећа и да га треба памтити пре свега по снази његове имагинације. Ова књига наизменично засмејава и заст рашује, али нас и учи. Вучевски савршено познаје истор ију и тај историјски моменат чини још једну константу његовог стваралаштва. Свакако ће нас насмејати и пес ме о једном од женских атрибута, о коме Вучевски, с искреним одушевљењем, пише песме које бисмо могли читати као забавне химне.

Вучевски је рекао како после ове књиге не дугује више ништа српској књижевности. Сложила бих се с тим и додала да српска књижевност дугује њему, а време ће то тек доказати.

Јелена Јовановић