Pesnički prvenac VEČNOST NAM SE SMEŠILA mlade autorke Jovane Obradović pokazatelj je da tematizacija ljubavi nije presahnula niti skrajnuta u doba u kome smo svi, a posebno mladi, previše okrenuti savremenim tehnologijama, kada se svet otuđuje a mladi najčešće upoznaju i komuniciraju posredstvom različitih kompjuterskih mreža.

Postizanje emotivne harmonije koja se zasniva na osećanju ljubavi je osnovna težnja svake mlade osobe, to je želja da se pobegne od praznine i patnje, od haosa savremenog sveta, u neprestanoj težnji ka humanijem i ka poetičnijem svetu, koji se može ostvariti jedino ljubavlju i empatijom. Tome treba dodati i stvaralaštvo, ovde se radi o pesničkoj kreativnosti, a sve u osmišljavanju sopstvenog ega u svetu svekolikog bivanja i trajanja.

Obradovićeva je zapevala glasom i tonom karakterističnim za sve zaljubljene, željne nežnosti i pažnje, druženja i stvaranja. Njena sklonost ka pisanju pesama je odraz njenog neospornog talenata.

Obimna zbirka pesama VEČNOST NAM SE SMEŠILA podeljena je na dve celine, na poeziju i prozu, s tim da su brojnije pesme u prvoj celini, a proznih tekstova je manje. Ali ih, po jačini iskazane emocionalnosti, ne možemo u potpunosti svrstati u kategoriju proze, pa ćemo reći da se radi o lirskoj prozi, što potvrđuje da je Jovana Obradović pesnik u pravom smislu te reči i da je osobeno promišljanje ljubavi i sveta uvodi u poetički stvaralački krug i da na tom planu, izrazito pesničkom, treba da se ostvaruje i dalje.

Primećujemo da se ova pesnička zbirka mogla još usitniti, ili preciznije reći, podeliti na nekoliko celina, manjh ciklusa, povezanih sličnim motivskim strukturama. Ali, to ostaje kao zadatak mladoj pesnkinji, na pragu stvaralaštva, da realizuje u sledećoj zbirci pesama.

Inače, motiv ljubavi je star koliko i čovečanstvo, najčeši je motiv kome su se predavali pesnici svih epoha, svih naroda, različitih kultura, kako u autorskoj književnosti, tako i u usmenoj, tzv. narodnoj poeziji.

Ljubav ne priznaje godine i ne trpi ograničenja, to je snažno osećanje svih generacija, ali najintenzivnije se, na skali života i njegovog doživljaja, javlja, plamti i ostvaruje kod mladih. U tom smislu Obradovićeva nastavlja onim poetskim putem koji su utabale srpske pesnikinje pre nje, a pre svega Desanka Maksimović, s tim što ova mlada pesnikinja pravi jedan zaokret i udaljava se od ljubavnog osećanja kao slutnje i neizvesnosti, tako prepoznatljivog u stihovanju naše velike poetese u njenim najpoznatijim pesmama:„Strepnja“, „Na buri“, „Sreća“, „Čežnja“, „Devojačka molba“, „Devojačka pesma“ i druge.
Stihovi Jovane Obradović su intimistički, u njima ona peva o muško-ženskim odnosima u ličnom doživljajnom krugu, markiranom sublimiranim zanosima, gde se ljubav očekuje, gde se pruža i daje, gde se dobija i gubi, peva o ostvarivanju ali i o nestajanju, o iščezavanju ljubavi, priseća se ugašenih osećanja i prebira po pepelištu uspomena, kad osećanja neminovno nestanu.

U zbirci pesama VEČNOST NAM SE SMEŠILA, već u prvoj pesmi „Možda nekad“, koju s pravom možemo okarakterisati kao uvodnu, naziremo da ona treperava slutnja koju smo osetili u poeziji Desanke Maksimović, prelazi u jedno veliko možda koje se u nekim momentima može izjednačiti sa slutnjom savremene mlade osobe pred tajnama ljubavnog osećanja: „I možda će me od tada,/ svakog narednog jutra, / buditi zvuk telefona.“ Rekli bismo da je to drugi tip slutnje i nade, karakterističan za novo doba, za novu mladež i njihovu potrebu za ostvarivanjem svog emotivnog bića, sa snažnom željom potpune pripadnosti, kako kaže sama pesnikinja: „Da ti neko pripada,/ i da nekom pripadaš…U potpunosti.“

Iako vidimo da je mlada pesnikinja rođena u rurarnoj sredini, možemo već prema uvodnoj pesmi govoriti o toposu grada i to konkretizovanog. U pitanju je grad Niš, gde pesnikinja studira („Pa moji užurbani koraci, / odjekuju ulicama Niša“).Potom, od amblema grada prepoznajemo mesto sastanaka zaljubljenih, poznatom po žargonskom izrazu:,,Čekam te kod konja'', zatim, po sastajalištima mladih, po kafićma, ulicama i svetlećim semaforima, po raskrsnicama, po parkovima i klupama...
Kompenzacijom podsvesnih želja, autorka se približava stvarnom doživljaju ljubavi na uzbudljivoj vertikali iznijansiranih emocija koje često budu i ambivalentni ishodi u poimanju ljubavnog osećanja. Sastanci i rastanci, nade i razočarenja, taktilne senzacije kroz prisne dodire ovekovečene u želji za neprestanim postojanjem i negovanjem tih toplih osećanja. Tako u pesmi “Plašim se ptica” u kontrastnim pozicijama jedne ljubavi, osećanja se izražavaju na osoben način, odnosom prema pticama, simbolima slobode: “kako je lepo biti ptica, / imati krila i leteti. Odlaziš kad to poželiš, /  vratiš se kad to poželiš, / i dom ti je tamo gde poželiš.“

Stihovi pesme “Nisi ti kriva” odražavaju viđenje ljubavi iz drugog ugla, iz pozicije i drugog “glasa”, kako bi to definisao Žerar Ženet. Umesto lirskog ja koje dominira u ovom intimističkom stihovanju, neočekivano se pojavljuje neko ko preuzima ulogu govornog lica i obraća se pesničkom subjektu, pa se sa prvog lica prelazi u drugo lice, u tzv. Ti-formu izražavanja.
Blago erotizovana, nikako platonsko-romantitičarska, sva u taktilnim senzacijama, u nagoveštajima, u dočaranoj ubedljivoj atmosferi, u promenljivim dimenzijama prisustva-odsudstva, otkva se latentna sublimacija seksualnosti, umetničko transponovanje svesnog u nesvesnom, kompenzacija podsvesnih želja, otvoreno i nenametljivo izrečenih, kao i onih tajnovitih, skrivenih, zatvorenih u zakopčane prostore unutrašnjeg bića i trajanja: „Odredište je bila sreća, / požuda,/  želja, / dodiri...“ („Četvrtak“).

Veoma je ubedljiva i emotivno upečatljiva pesma: “Razgovor sa imaginarnim obožavaocima moje poezije“, gde je u žiži pesnikinjinog interesovanja težnja da njeni imaginarni, ili bolje reći, slućeni čitaoci zavole onoga koga ona voli, navodeći pri tom vrline te osobe: “Pričam imaginarnim obožavaocima moje poezije / kako je nemoguće ne voleti te,  / i mislim da su te čak i svi oni zavoleli.”

Kratka pesma “Večnost nam se smešila”, po kojoj je cela zbirka dobila naslov, doživljava se kao programska, pesma sa podvučenim kredoom, gde se u ljubav upliće večnost koja se smeši i svemir koji se šeretski namiguje, a beskraj zagrli zaljubljene, Prava ljubav je sudbinka i može se izjednačiti sa događajima u beskraju, poručuje nam mlada pesnikinja. Zanimljivo hiperbolsko poigravanje u pesmi daje posebnu draž ovim stihovima, čime se ostvaruje i čarolija igre.

Pesnikinja Jovana Obradović u središtu zbirke niže nekoliko kratkih pesama koje kao da se nastavljaju jedna na drugu, ne toliko u semantičkom smislu, više u melodijskom i ritmičkom. U kratkoj pesmi “Gubitak”, recimo, autorka dolazi do saznanja da je gubljenjem drage osobe, dobila sebe u smislu okretanja sopstvenoj ličnosti i svom unutrašnjem habitusu koji je velikom ljubavlju bio zaklonjen: ”Izgubio si me, / a ja nisam ni znala, / da kada izgubim tebe / dobijam sebe”.

U sledećoj pesmi “Osećaš i osećam” saznajemo da reči ljubavi nekad, možda i najćešće, mogu biti suvišne, pa i neiskrene, zato je važnje da se ljubav oseća i da se naslućuje: ”uvek je lepše osetiti da te neko voli, / nego to čuti.“

Ljubav se može shvatiti i kao bitka, čudno trajanje, gde se obesmišljava i gde oni koji imaju iluzju o ljubavi iz dana u dan gube sebe: “Svaki dan sa tobom /  novi je rat, /  bitka bez pobede. / Bitka u kojoj gubimo oboje.“

Raznovrsnost i neograničenost ljubavnog doživljaja i razmišljanja o ljubavi vidimo u stihovima gde se ispoljava želja ka njenoj antropomorfizaciji, što se može shvatiti i kao vid konkretzacije, želje ka njenom otelovljenju: “Da je ljubav živo biće, / znam kako bi čekala, / strpljivo“ (“Ljubav u tebi stanuje”).

Zatim, ljubavno osećanje mlada pesnkinja povezuje sa usudom, sa fatumom, sa neizrecivim i onim nedokučivim, u čemu ima uticaja sudbina koja plete čudne konce, kao u pesmi „Vraćanje“ „U kom smo se svemiru mi to sreli, / i čiji su prsti naše konce sudbine pleli? / Da li nam se još od ranije znaju duše, / pa nas zato tuđi dodiri po malo guše?“ Kvalitetna pesma „Vraćanje“, u drugom delu gubi na intenzivnosti lirskog izraza i prelazi u domen kliširanosti, što opravdavamo činjenicom da se radi o pesničkom prvencu i još nesigurnim koracima u stvaralačkoj matrici. Tom utisku doprinosi i ustaljena rima koju treba izbegavati. Inače, pesnikinja je vešto zaobišla jednostavnu rimu, ulazeći u prostore slobodnog stiha, koji je moderniji, koji ne guše slobodu lirskog subjekta u izražavanju i iskazivanju najtananijeg osećanja.

Leksika u poeziji naše autorke,kao ogledalo života, vremena i trajanja generacije mladih, obeležava ono što je prepoznatljivo i što se povezuje za idiome, fraze i sve druge jezičke izraze jedne generacije kojoj je to svojstveno i razumljivo, s obzirom na to da žele svoj jedinstveni i neponovljivi svet, tražanja, nalaženja i trajanja, svet u koji žele da pobegnu, nekad da se osame i tako traju... Zaključujemo da konceptualni jezičko-stilski prostor kroz koji se kreće i prolazi ova mlada i talentovana pesnikinja takav da je čini prepoznatljivom i originalnom, a kad se to tvrdi, misli se pre svega na pesnički dijalog.

Pesnički dijalog provejava kroz stihova svih pesama. Pesnikinja ga preuzima iz kolokvijalnog govora i iz komunikacijskog niza, ostvarujući na taj način doživljaj neposrednosti i utisak uobičajenih jezičkih situacija, čime vrši otklon u odnosu na patetiku i sentimentalnost u koju se može skliznuti, posebice kad se peva o osećanju ljubavi, a naročito kad se tematizuje njen nestanak, gašenje ljubavi ili gubljenje voljenog, a kako to prepoznajemo u pesmi: “Tiha patnja“ - „Da li zaista želiš da odem? / - Želim. / Idi.“

Ili, još upečatljiviji dijalog primećujemo u pesmi: “Ples na kiši“:

„Da li bi sa mnom šetala po kiši?“
Iznenađena sam pitanjem,
blagi osmeh se pojavljuje na licu
„i po oluji“, odgovaram.

Neobična je faktura stiha, a omogućava je savremena računarska tehnologija. Stihuje se po sredini hartije. Stihovi se „centriraju“, a strofa najčešče nema. Stihovanje teče u kontinuitetu, pa katkad samo jedna reč može činiti stih, što stvara utisak peščanog sata i njegovog merenja vremena, njegovog trajanja, ali pre svega njegovog klizenja, curenja, nestajanja. Dakle, stihovi su čas dugi, čas kratki, pa smena dugih i kratkih stihova daje dinamiku i neobičan ritam pesmama. Rima je ukinuta, što smatramo uspešnim postupkom u građenju slobodnog stiha i nesputanog izražavanja. Neki stihovi, posebno oni izdvojeni, predstavljaju sentencije, pa bi se ponaosob mogli razumeti i kao odeljci haiku-poezije. Stilske figure su zanimljive i iznenade, svojom neobičnošću, smelošču i načinu kićenja stihova, čime se ništa ne gubi od njihove semantike, a dobija se na estetskom i stilskom planu.

Nervartura stiha je u potpunoj oslobođenosti od napregnutosti,  želje da se velikim rečima izraze emocije. Svaki stih je satkan od kristalne čistote jasnog, prepoznatljivog  i prijamčivog jezika, a opet neponovljivog i jedinstvenog.

Stilski je veoma ubedljiva atributivna sintagma „čovek od papira“ (istoimena pesma), što između ostalog potvrđuje da pesnikinja ne pristupa semantičkoj metaforičnoj ravni. Ili, pak oblikovana sintagma: „reči od šećera“.

U stihovima: “Osećam ukus tvojih uzdaha, / čujem zvuk tvojih misli“(„Trenutak“), primećujemo figiru sinesteziju, gde se različite senzacije mešaju po neočekivani principima, ali sa efektno postignutm utiscima. Ovu karakterističnu figuru, samo da se podsetimo, osobito je negovao mladi francuski simbolista Artur Rembo u pesmi „Samoglasnici“, kao i Šarl Bodler u sonetu: „Veze“, gde se takođe ostvaruju saglasja različitih senzacija. Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta. Ta činjenica je prevagula, pa je zato neznatan broj stilskih figura u prvoj zbirci pesama. Pesnikinja bi trebalo da u svom budućem stvaralaštvu neguje stilsku figuru sinesteziju, budući da tako može na najbolji način da iskaže i oblikuje suštinu i dubinu svojih emocija.

Stihovima „Zbog ovakvih trenutaka, / svet zaslužuje da zauvek postoji.“  postignuta je odlična sentencije sa optimističnim spoznajama i istinom da mali, nekada, naizgled beznačajni trenuci, isijavaju neponovljivim utiskom radosti. Tako i u pesmi „Ponos“ čitamo izdvojen distih koji nalikuje sentenciji: “Nikada nas nisu blizine spajale, / već ono što smo. / Tako nas ni sada daljine ne razdvajaju, / već ovo što smo.“ Upravo je originalna ta izdvojenost distiha, ponekad i tercina koji su u suštini sublimirano-sentencozni zaključci na prethodna zapažanja i pesničke istine. To su gotovo gnomski izrazi, promišljeni i upečatljivi.

Retorska pitanja i zapitanost uopšte uočavaju se u nizu pesama, ili pak njihovim delovima, a najzanimljivija su u sledećim: „U odrazu nekog beskraja se ipak oslikava kraj“:

„Gde smo se izgubili?
Kada smo postali, ono što nismo želeli?
Kada smo postali jedno drugom navika?
Koliko dugo ova gluma traje?“

Druga ljubav nalikuje prethodnonoj ili je pak potpuno istovetna, što pesnikinja želi da pokaže inteziviranom stilskom figurom anaforom koji se ponavlja zaredom u nekoliko reči-strofa: “I imaće iste ožiljke i iste navike. / I imaće isti osmeh, /  i iste reči, / i isti glas. / Imaće iste želje“.

Drugi deo ovog pesničkog prvenca čini lirska proza koja bi se još mogla okarakterisati i kao epistolarna forma, s obzirom da po načinu obraćanja voljenoj osobi, predstavlja želju da se poruka pošalje, da se partner podseti na ono najlepše u njiihovim odnosima, ali i na nestanak osećanja. U ovo vreme kada su sve poruke kratke, nekad i nedovršene, najčeće površne, ovaj način izražavanja podseća na opšitrna dopisivanja koja su bila puna iskrenosti, tako karakterističnih za neke druge generacije i neka prošla vremena. Ova gotovo narativna lirska optika premrežena je osećanjima, gde su slike grada prepoznatljive i emocije potvrđene, sve one koje smo uočili u pesmama, odnosno prvom delu knjige.

U stihove pesama pojavljuju se, što je sasvim razumljivo, „upadi“ izraza iz svakodnevne leksike, koje čitamo kao žargonske izraze, pre svega mladih, čime se realizuje vid spontanosti i neposrednosti, nekada i neobaveznosti.

Poezija Jovane Obradović je poezija štimunga, građenja i postizanja atmosfere i stvaranja slike konkretnog ambijenta, a pitkost izraza je postignuta svedenim tonom, pesničkim dijalogom, leksičkom jednostavnošću, fino odabranim stilskim figurama, slobodnim stihovanjem i sl.

U pesničkoj izražajnosti Jovane Obradović preovlađuje osnovni ton vezan za iskrenost, a proteže se iz stiha u stih, bez obzira da li se peva o ljubavnom sastanku, o nestajanju ljubavi, o sreći, o ushićenju, o bolu ili o patnji.

Ovo su sve razlozi da se pesnički prvenac VEČNOST NAM SE SMEŠILA mlade pesnikinje Jovane Obradović preporuči za čitanje, tačnije da u njenim stihovima uživaju mladi, zaljubljeni ili oni koji će se tek zaljubiti, ali i oni stariji, da se prisete svojih nekadašnjih dana ljubavi.

                                                                                                Dr Danica Stolić