В (V) КАО ПОБЕДНИК

В (V) као победник је трактат ‒ спис о (после) љубави ауторке Јелице Мирковић. Псеудобајка, која карикира формалне карактеристике ове врсте ‒ био једном... и нема баш срећан крај, мада и то је релативно.

Општепознато је да је (V), најчешће латинично, ознака за победу, али у овом делу је реч о вешезначној победи која помало има карактеристике „Пирове победе“, а последице те победе осећају сви актери.

Запитаћете се ко је онда Победник? Најједноставнији одговор је да је онај коме је ова књига посвећена, који је у главној јунакињи пробудио најлепша могућа осећања, помогао је да преброди све своје страхове, а када су почеле његове невоље, искључио ју је из свог живота.

Симболика његовог имена је повезана са победом и можда зато своје поразе и падове не воли да дели са другима. Мислите ли да такви витезови више не постоје? Варате се, јунакиња овог списа је срела једног таквог:
…А срце је чудан орган, који не сарађује са остатком тела, орган који нам диктира живот и на крају у свакој борби срце победи. Често сукобљено са мозгом, а увек изађе као победник. Заправо баш као што је и Он, мој Победник, чије име вешто скривам. Не лажем вас по том питању, он је становник мог срца, живи у њему. Не, нисам га измислила, нити измаштала. Постоји као стварна особа од крви и меса, а опет тако делује као сан, као да се налазим у неком најлепшем граду на овом свету, а тај град није Париз, већ Ниш, углавном, који у тренуцима када он на аутобуској станици спусти своју ногу на тло Ниша, тада Ниш одједном постаје магичан град….

Витез који је чувао њено срце и трудио се да остане неоштећено. Тај подвиг га је између осталог и направио Победником. Главна јунакиња је узрасла као особа и има поруку за све:
… Ја ћу се за своје жеље борити сама, нећу узети удицу и чекати крај ње читаву вечност не би ли се нека од тих рибица прикачила, нећу лутати улицама, тражећи чаробну фонтану, како бих у њу убацила новчић, нити време проводити крај прозора, чекајући да нека од звезда почне да пада. Уместо чекања бирам борбу, да постанем бољи човек. Слагала бих када бих рекла да све то желим да радим због њега. Радим искључиво због себе, али је он тај који ме је на то подстакао. Зато ћу му на томе бити увек захвална, ма шта год се међу нама у будућности догодило…

Постоји ствар због које вреди чекати ‒ љубав. Једна од најлепших љубавних песама коју је написао Константин Симонов зове се Чекај ме:
…Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживјех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свијету.

Често се чекањем може спасити љубав, а она је најдивнија ствар на свету, можда баш не она на коју тренутно мислите, можда нека друга, која је још боља за вас, а можда баш и стара за коју је куцнуо прави час.

Стрпљењу, које је мајка мудрости и најчистијим и најплеменитијим емоцијама вас обасипа овај спис Јелице Мирковић, који свакако заслужује вашу читалачку пажњу, што потврђује да је ово само првенац и да ће ова ауторка тек у будућности писати велика дела ‒ зато је и она Победник.

Марина Ђенадић