УРАМЉЕНА ЛИРИКА МИРЕ АНДРИЋ МАКСИЋ
извод из рецензије

Поштовани љубитељи лепих речи, складног и питког тона, имао сам част и задовољство да први прочитам стихове збирке у настајању Мире Андрић Максић. Оптерећен обавезом да у правом светлу представим складну лепоту стиха, стављам на хартију уопштени став о песмама и намерама песникиње. Намерно кажем уопштени став, јер нећу посебно обрађивати, нити издвајати песме којс су лепотом, питкошћу и поређењима дале печат овој стихозбирци.

У стиховима сам открио стил који је у теорији књижевности описан, а опет ретко се среће у савременом песништву. Дуго нисам срео толико савршену риму у којој нема патетике. Стил је јединствено леп, риму затичем тамо где јој се надам, а њен склад пријатно изненађује. Но, важнији утисак на моју душу оставило је нешто што не бих приписивао песникињи као ствараоцу лепих песама, већ као марљивом и упорном карактеру, кога одликује чиста и у комплетну целину повезана мисао. У једној реченици казано, то што ме је задивило, а није везано за стил, за поређења или описе, гласило би: Мира је надасве тиха и упорна радница, која постиже оно што је замислила и која нам јасно показује када стави тачку иза последњег стиха, да је стигла до места ка ком се упутила у првом стиху и тако остварила све своје намере. Од вештине ствараоца зависи да ли ће се из пупољка развити цвет, код Мире су процветале баште и замирисали струкови босиљка, развило се коло, па душу лепота весели. Путује разгаљена душа од песме до песме и преносе радост околини, као што ће стихови ове збирке путовати кроз будућност и приносити дарове новим покољењима.

Песник ствара песму талентом и жељом, а песма после брани свог ствараоца складом и трајањем, трајањем кроз време у коме и поред свих промена остаје заједничка нит која спаја времена. У овом случају спаја ововремену Мирину мисао и душу са будућим човеком, човеком напредне и технолошки развијеније цивилизације. Знам и верујем да ће тог будућег читаоца изненадити нешто, док буде читао песме ове стихозбирке. Поезија је у потпуности успела када оног ко је чита изненади нешто познато. То се и мени догодило док сам читао Мирине стихове у рукопису. Сујета, или ко зна која људска мана, запитала ме како се пре Мире, нисам сетио да напишем ове песме. 

Песме ове збирке урамљене су у леп и китњаст рам, те им се не може ништа ни додати, ни одузети. Стоје видне и јасне, доступне сваком, разумне свима. Све је речено и сажето у облик у коме су слике речима дочаране. Јесен је јесен, љубав је чиста потреба душе и тела, а зрелост жене то најбоље може осетити и дочарати.

Универзалне су теме о којима Мира пише, али када бих правио класификацију песама, могао бих их темастки сврстати у две посебне целине, а опет мотиви и поређења се преплићу и претачу из једног језера у друго и тако стварају целину, која као композиционо јединство краси странице ове стихозбирке и оставља печат у души онога ко пажљиво чита. У прву групу бих побројао песме о љубави и песме после љубави, у другој групи су песме носталгије, туговање за завичајем, а у појединим песмама назире се жал за младошћу.

У песмама у којима се помиње Бог нема понизности, већ поштовања, у љубавним стиховима нема патетике, све ја јасно као дан и чисто као прва мајска роса, свака песма је засебна и целовита прича. Прича у класичном смислу речи, са јасним уводом, разрадом и поентирањем на крају у виду закључка.
Већ у првој песми запазио сам да се Мира успешно изражава језиком старих епских приповедача и певача, језиком који је ближи митском, него сладуњавом говору данашњих песника.

Знам и са сигурношћу могу тврдити да је покушај лирског изражавања стар колико и језик и да не постоји разуман створ на целом свету да није покушао написати или изговорити неколико стихова.

Стари Грци су први дефинисали појам лирске поезије. У њихово време читање поезије пратиле су складне мелодије произведене лиром, те су сву мелодичну поезију називали лирском. С правом песме које је Мира Андрић Максић подарила овом стихозбирком могу назвати лирском поезијом, јер свака песма има ритмичност и само јој треба придодати лиру и ето готове композиције.  

Лирским певањем песник на светло дана и у тамнину ноћи излива екстрате своје душе. На присан начин исказује осећања, виђење света, односа у њему и себе у том свету и у тим односима. Сажети су ти екстрати Мирине душе у овоим песмама. Кад пева о љубави, Мира страсно љуби, кад плаче у туђини за завичајем, ради то тугом целе душе.
Мирину поезију одликује мелодична певљивост, уравнотежена метрика и складна рима. Из човекове интиме израста песма, која постаје комплетна, тек када се опису унутрашњих осећања придода виђење спољњег света. Песникиња своје песме окреће себи, те оне у интими њене душе добијају нову реалност. А када Мира своје мисли окрене спољном свету, описи изгубе реалност, јер се цвету, његовом мирису, поју птица, лепоти дуге и  лептирових крила придодају мистиче особине каквих нема у нашем окружењу.

У вечитом кружењу и постојања лирике кроз времена и кроз стихове ове песникиње, она је увек млада, нова и актуелна. Надовезују се нараштаји, искуства се новим жељама кушају, песници пишу, понеко чита, поезија тиња, па букне, те сам посве сигуран да се никада неће угасити жеђ за њом. Поезија ће трајати док буде речи и људи, док буде снова и љубави. Настала је са првим изговореним слогом, а нестаће када се угасе мождани импулси последњег разуманог створа. Књига под насловом „Урамљене песме” једна је од карика у том ланцу вечности.

Да закључим, у поезији Мире Андрић Максић, све је приказано директно без посредника, без великог умовања, али са пуно сугестивних приказа, лепих, али уверљивих дожиивљаја кроз јасна поређења, стварног и нестварног света. Сви описи се крећу по тананој нити која дели сан од јаве. Снови, жеље и надања у Мириним песмама осликавају прошлост, садашњост и будућност.

Мира своју поезију исказује у првом лицу, без помињања знаних имена и ликова, она је намењена сваком ко је чита, слуша и жели, намењена је онима који су волели, који воле и који ће волети.
Топло препоручујем издавачима стихове Мире Андрић Максић, а читаоцима сугеришем да ће пронаћи лепоту и да ће их изненадити нешто познато, знано између корица ове књиге.

Јован Н. Бундало песник из Београда