Снохватице Светлане Фуцић

Све што се на јави забашури, прошлост као тесно одело, све од чега се одрекнемо, остаје заувек са нама. Одричемо се само есенцијалних искустава. Међутим, искуство љубави остаје у несну, у снохватицама које живе засебним животом, у још јачим и снажнијим бојама. Песме У сну несна Светлане Фуцић исткане су као сетне поетске  снохватице, лирске исповести у дијалогу које повезује клепсидра скривена међу њима.
Збирка је подељена на три циклуса: Јуче, Данас и Сутра. Сам назив збирке чини сугестивни оксиморонски спој сна у несну. Из несна, или недосањанога сна, рађа се читав један микрокосмос имагинативног, пропуштеног, осујећеног, насилно заборављеног.
Искуство Другости и Љубави део је неописивог. Стога лирска јунакиња у циклусу Јуче, описујући своју љубав, користи наизглед неспојиве речи:

Звао се
сасвим обично необичним,
сасвим случајно неслучајним,
сасвим љубавно нељубавним
именом јунака неке незаборављене књиге,
једног мртвог песника идеалисте
... Звао се  Оњегин.

Искуство љубави је неизрециво и отуда се изнова јавља оксиморонска игра.
Упркос томе, чувари тиховања долазе до суштинске спознаје и развијају ауторефлексију изронивши из Јуче у Сутра. Лирски јунак долази до открића да се у свему налазио, али га ни у чему није било.
После љубави не остаје ништа. Међутим, живети недосањани сан не значи само тиховање и резигнацију, оно чега нема постаје спознаја да је есенција свих уметнина – уметност  љубави и њеног спасења. Из тог сазнања рађа се својеврсно чудо. Један други свет почиње да се згушњава у лутку лептира који није прободен чиодом. Остао је нетакнут.
У полуделом каледиоскопу отварају се прозори, зидови хрле напоље. Наступа време ванвременско и бестежинско. Време плетисанки маште, које лирску јунакињу чини прозорљивом: Кад склопим очи, уморна од хтења, недоживљене страсти,
дамара тела, чујем у себи песму што на молитву личи. Сублимација недосањаног сна, узаврелих дамара, постаје поетска видовитост. Дешава се једна чудесна трансформација од зачаурене лутке до вилинских мађија и боја која красе несломљена крила лептира.
Оно чега нема, а што је било интензивно проживљено као љубав и недосањаност, постаје важније од било чега што постоји. Оно чега нема постаје  тек један део нечијег сна.

Питам се, докле ћемо волети сопствену усамљеност,
докле бити чувари тиховања,  докле од живота тражити
само украдене тренутке - као да је лепота грех,
а љубав предворје смрти...

U Beogradu, septembra 2017
Ljubiša Subotić