Немани, небеске аждаје у виду борбених авиона, приближавају се Колони у ниском лету. Прве бомбе падају по маси људи која се налази далеко иза Зоране. За трен ока се створише и над њеном главом, лете тако ниско да се на авионима јасно разазнаје америчка застава. Тек то је разобручило страх у свакоме. Готово је, бјежања нема, задњи конак свима је ту, на нигдини. Због пуцања точкова на коњским запрегама, људи бацају ствари у нади да ће спасти приколице, али узалуд. Пењу се на измрцварене коње, балдисале од товара ког су дотад вукли по врућини и на дугом путу, а животиње настављају да тегле клонулих глава. Поред пута, нанизане лешине ко зна колико липсалих коња, а не само људи које није задесила обична смрт, ако таква у рату постоји. У овој Колони су људи дословно липсавали као и коњи, није им дато да умру достојно човјека, достојно животиње, достојно живог бића.

Одломак из романа "Траговима августа"

ОЛУЈА КОЈА ТРАЈЕ
„Трагови августа” је роман који се чита у даху, а затим тера да данима промишљамо о томе шта то рат чини са људскошћу у људима.

Са стваралаштвом Србе Галића први пут сам се упознао на чувеном порталу Serbian Cafe, који је годинама био својеврсно окупљалиште, састајалиште и уточиште свих наших протераних, прогнаних људи расутих широм света, а посебно Крајишника. Две основне нити протезале су се кроз све те Србове приче, надовезујући се на његов првенац, збирку приповедака „Булевар порушених снова”. Прва је родољубље, искрена љубав и дивљење према завичају. Ни туђина, ни нови живот који је започео негде тамо далеко, нису могли спречити да му се мисли изнова враћају Крајини. Друга нит која повезује његове приче јесте наглашена емотивност. У времену када се од емоција бежи, када се одмахне руком и каже – то је за слабиће, када су на цени неке сасвим друге вредности, Србо се није либио да нам пружи своје срце на длану. Да подели са нама не само срећу, већ и тешке тренутке, да кроз те приче осетимо и тугу, да можемо кроз њих сасвим јасно, готово визуелно видети и његове сузе. Јер није срамота заплакати, ни туговати, и то је људски. Ипак, ниједног тренутка Србо не излази из реалног света. Он је писац који неуморно тражи људскост у људима, не пристаје на суровост и окрутност, не мири се са светом у коме нема љубави, осећајности, самилости.

Када сам на читање добио његов роман „Траговима августа” осетио сам да су све дотадашње приче овог аутора биле нека врста припреме за ово крунско дело, попут речица које расту док се не улију у велики водени ток и тако створе нешто ново, моћно и драгоцено. Нисам се преварио. Све те приче улиле су се у велику реку која се зовe „Траговима августа”. У тој реци Србо је успешно сакупио (и сачувао) трагове наших душа из  бескраја Колоне. Није лако било латити се задатка као што је био његов –писати о Колони,  која је, после Јасеновца (мада и сама фактички наставак истога), највероватније наша највећа национална трагедија и траума, чије последице и двадесет пет година после осећамо и осећаћемо их до краја наших живота. Писац је у ову књигу уткао све наше боли, успомене, детињство, младост, снове, наде, страхове, жеље и патње које смо носили кроз Kолону. Успео је успешно да ,,зароби” једно страшно  време, да неибрисиво овековечи његове трагове. ,,Ко је ово преживео, живеће вечно”, каже се у роману. Уистину је тако. Тешко је и помислити, а камоли писати о количини и дубини патње која је тих неколико дана гамизала суморном, бескрајном Колоном. И не само Колону и рат, него је писац верно приказао и предратно стање, атмосферу уочи ратних сукоба у Крајини, која као да није била свесна надолазеће трагедије. Писац је, храбро и искрено, проговорио и о нашим заблудама. О томе како смо лакомислено, безбрижно, на моменте и потпуно наивно дочекали деведесете, убеђени да нам се не може и неће догодити то што нам се догодило. У том смислу, роман задобија и једну ширу вредност, у националном, колективном и историјском смислу и контексту, јер поред приче о животу и судбини обичних људи из Крајине, не либи се да отвори и нека шира питања и загребе веће и мутније дубине узрока и разлога наше трагедије.
Али ово није само роман о рату и Колони. Ово је и роман о животу у Крајини, роман о генерацијама, нашем менталитету и неким трајним, увек актуелним вредностима, које је Крајина баштинила, а баштини и даље. Ово је роман у коме се образи благо зарумене на поглед вољене особе, роман у коме се поштују родитељи, старији, у коме су сестре и браћа најдража бића на свету, а животиње се воле искрено и одано, као што волимо и људе. Роман у коме честитост, поштење, скромност, пристојност, све оно што је красило и краси крајишког човека, нису теме за избегавање, већ нешто чиме се требамо поносити. У тим и таквим кућама и породицама одрастала су вредна и честита деца, која су постала дивни људи, инжењери, лекари, програмери, радници, пољопривредници – чиме год да се баве успешни су и поштовани због онога што су понели из својих кућа. Хвала Србу од срца што је приказао тај поштени, радни и породични крајишки свет, који је заиста постојао, и који, Богу хвала, и даље постоји, широм света, у Србији, Републици Српској и у самој Крајини. Велика је вредност ове књиге што је у њој начин живота крајишког човека верно дочаран.
Такав је и језик у „Траговима августа”,  народни, језик којим је говорио обичан човек, домаћин покрај свог огњишта. Није прилагођаван модерном времену, а није било ни потребе; сви који смо одрастали у Крајини знамо нпр. шта значи ,,ћаћа”. А и они  који не знају, сигуран сам да ће научити. Јунаци овог романа, Зорана, Стеван, Миленко, Јелена и други, обични су људи, драги нам и препознатљиви, јер у свакоме од њих можемо препознати и своје родитеље, браћу, сестре, момке, девојке. Ми смо једно са њима јер делимо исто порекло, судбину, вредносне оријентације и завичајно небо. Када је реч о стилу, он је код Срба богат емоцијама и осећајношћу. То је једноставно он. Хладно, аналитичко и искључиво рационално писање Србо Галић оплемењује и оживотворује аутентичним ситуацијама и емоцијама које им припадају. Ипак, његово писање је доминантно ствар срца, иде из срца, огољено, и даје вам своју душу на дар. Ако сте спремни да зароните дубоко у нечију душу, као што је Србо храбро скупио све боли, патње, али и снове и веру у боље сутра свих наших душа окрњених и начетих Олујама и Колонама, онда је ово права књига за вас.

Искрено сам убеђен да ће роман „Траговима августа” оставити трајан траг у времену и допринети да наша Крајина никада не буде заборављена. Једнако тако, да ће као субјективна историјска грађа бити драгоцен оним историчарима који буду откривали позадину пада Крајине, самим тим и распада СФР Југославије, као дела геостратешких ломова у којима је хладноратовски период окончан сломом источног војног блока у сами смирај двадесетог века. Са последицама тих догађаја свет се и данас бори.                                                                                                  

                                                                                                                                                                                                                              Борис Мишић