ТРАГОВИ ВАЛАДАНА САВИЋА

            Друга збирка поезије Владана Савића носи наслов Трагови. Нипошто није реч о некаквим површинским обрисима, већ о оним дубоким, који нам недостају, које смо заборавили и занемарили, а тако нам фале. Нахранимо дух, читајући Владанову поезију, са невероватном лакоћом постојања, баш из разлога што нам све делује познато, а неправедно запостављено и занемарено. Као да све то знамо, а не упражњавамо, као да је то било, или је део свих нас „на некој другој планети”. Из тих разлога, први од пет циклуса се зове Можда на некој другој планети у оквиру кога лирски субјекат:
И можда сазнам бӥт постојања,
препознам онај премудри глас
што нуди опрост за покајања ‒
можда у њему пронађем спас...

            Хвата ту нит са прошлошћу (песма посвећена стрицу, као и читава збирка), захваљујући којој се одвија и садашњост и завређује боља будућност.

            Други циклус ‒ Што ћутиш, песниче? ‒ отвара питање гласа песника и свеопшту занемелост пред понором и падом свих вредности:
…Њишу се звонâ, бар да заћуте...
Живот је драга играчка Врагова!
Новим су снегом
улице засуте,
на њему нема људских трагова…

            И даље је присутан мотив трага и човека који је носилац тог мотива коме песник замера што, или недовољно, или на погрешан начин употребљава своје моћи.

            Трећи циклус је ведрији, доноси вечиту поетску тему ‒ љубав, а носи назив Ако се поново будемо срели. У оквиру овог циклуса се поставља и контрапитање:
… Нисам ти више ни љубав ни „брат”,
прођоше године и живот цео,
уморан, застаје мој стари сат...
Шта ако те никада не будем срео?

            Одговор на ово питање морате склапати на основу мозаика који ће чинити утисак након читања ове поезије у оквиру које се опевавају и аномалије савременог душтва, те ће се у песми Скупи снови ускликнути:
… О, како су лепи снови данас скупи
и претежак терет земљи којом ходаш.
Пљуни у ту шаку што би да те купи!
Пљуни своје лице, ако јој се продаш.

            Пут ка одгонетању потпуног одговора се наставља и у четвртом циклусу који се зове Импресије, у оквиру кога је рефлексивна поезија у којој се опевавају различити утисци: од оних из раног детињства до апстрактних појава какав је Псалтир, који је представљен метафорично, преко израза човековог трага, по коме:
Нек’ ужива живот у своме животу ‒
трен си бесконачног
и тај трен постојиш.

            Потпуна слика и сви одговори ће се сложити у петом циклусу који потврђује да је потребан поглед Изнад облака помоћу кога ћете сазнати где се чији трагови крију:
Твоји су трагови низ ове улице,
твоје је време ово глуво доба.
Моје је тмурно, згужвано лице
путоказ незнаних мемљивих собâ.

            Без обзира на меланхолију која често провејава из лирског ја ове поезије, оно није пасивно и успавано, већ
врло свесно:
Изгубили смо се ‒
негде успут,
трагајући
за потрошеном младошћу.
На земљи нисмо
пронашли прáви пут,
можда се на небу сретнемо
c радошћу.

            Нити је изгубило осећај радости и задовољства, напротив. Ово лирско ја је префињено и софистицирано, уме да прекори лажне вредности и људе, па је због тога заиста прерано на овај поета каже „Довиђења” ‒ као што је наглашено у последњој песми ове збирке, која ће вас подстакнути да поново прочитате све испочетка, што ће представљати посебну врсту уживања, јер ови Трагови Владана Савића су таман за једну меру дубље и више од оног Трага из Лирике Итаке којим је недостижно ухваћен тренутак.

Марина Ђенадић