У ПРОЛАЗУ

У вреви живота једне градске ноћи,
док се Месец нежно удварао звезди,
спазих корак гипки у својој самоћи,
из ког сва лепота месечине језди.

Кo саборна црква звонио је плочник,
под кораком њеним када ногом крочи,
стадох на тренутак кo пред молитвеник
да лепотом њеном ја напојим очи.

Сву лепоту света сакупих у трену
са погледом једним, из ког јаук цвили,
који ме сазнањем из сна вајног прену,

да случајни ми смо пролазници били.
И сад још уздрхтим када чујем звона,
ко онога трена кад је прошла она.