TIM SUNCA

Nova zbirka poezije pesnikinje Ljiljane Lukić nam daje još jedan autentičan glas žene koja ima slobodan pristup duši i koja pažljivo probranim rečima iz dubine svoga bića plete poetske mreže u koje se svako od nas povremeno uplete.

Ljiljana je pesnikinja ljubavi, pre svega. Bolno iskrena i originalna poetska rafiniranost pesama svojom jačinom dugo odzvanja u mislima čitaoca. Zašto nas pesme iz zbirke „Tim Sunca“ dotiču u samu dušu i zašto nas neke razgaljuju i čine srećnima, a druge nas rastužuju? Stihovi pesama nove zbirke su istiniti, u njima su ogoljena tuga i razočarana ljubav.

U prvom ciklusu „Navrati“ nam govori o hrišćanskoj dobroti, gde kaže u pesmi „Voda bistra“: ,,...Svakoga dana se Gospodu molim, ja ne mrzim, već volim… Dušu moju nek čuva krst, a odluku donosi Božji prst...“. O čežnji, čekanju voljenog u pesmi „Navrati“ njenoj duši je malo potrebno: ,,...Tužna je bez tebe žena ova, prizivam te čežnjo mojih snova“. Čarolijom divnih stihova prepliću se ljubavna iskušenja, godine koje brzo prolaze, sećanja iz mladosti kao u pesmama „Stranci“, „Crkvica“. O mudrosti i strpljenju „Pošta s neba“: ,,...znaj, tvoje misli su važne, da praviš nove korake odvažne“. Ljiljana se na svoj način, kroz književni rad, bori protiv laži i prevara kao najvećom pošasti našeg života. „Integritet“ budi čitaoca, Ljiljanina samosvesnost i iskrenost uči nas kroz stihove „da milostiv budeš te uče, da te drugi može skroz svuče“ ili „...zato se prvo brini za sebe sam, a onda tek misli na bratstvo“. O prolaznosti života, beznađu, nadi i nespokoju piše beskompromisno vodeći kroz život svoj i istovremeno čitaočev: „...Izvinite na jedan čas, ja hoću da upitam Vas, ima li jedan voz do Nigde i kako može donde da se stigne?“- „Voz za Nigde“.

U drugom ciklusu pod nazivom „Sama“ njene pesme su u stvari preslik njene emotivne duše. U pesmi „Prijatelji“ ona kaže: ,,...Svašta čovek doživi i preživi, prođe razne životne krugove, podršku imati u teškim danima je sreća imati takve drugove...“. Kroz pesme se provlači blaga nostalgična nit za nečim što je bilo, ili nije bilo kako je željeno. U pesmi „Maraton“ ona kaže: ,,...Sve ove teške godine, mene su bezdušno gonile. Postadoh senka sebe same...“. Degradacija žene u društvu prožima se kroz pesmu „Sama“, gde pesnikinja postavlja pitanje: ,,...Kako je to kada je žena sama...“ i da probudi emocije kod čitaoca: „...ponekad me samoća slama. Tad nasmešim se sebi, ozarim sebe mislima celu, dam sebi najlepše što umem...“. Otkriva ženu krhku po prirodi, ali kako postaje zrelija tako je i jača i sposobnija da izađe kao pobednik: ,,...Kao da je meni sve potaman, kako je, najbolje sama znam… Sunčanom stranom uvek hodim, dobrom voljom da se vodim...“. Kako bi se drugačije i moglo pisati dobro, ako ne iskreno? Kada zaroniš u nečiju poeziju, kada je ima ovoliko, ta te poezija može osvojiti, rasplakati. Pesma „Titanov cvet“ nas potpuno razoružava: ,,...Nosim te nosim, mom srcu bliže, a ljubav ko biser se u duši niže...“. Ljubav prema detetu o kojoj peva je čista, iskrena: ,,...Majka ti poklanja sve, sve osim plača...“. Ona peva o ljubavi iznova i iznova, njena pesnička duša je spremna da ustrepti na svaki nagoveštaj nežnosti. U pesmi „Svoja“ Ljiljana piše o najvažnijim malim stvarima, koje život znače onima koji nisu menjali prave vrednosti: ,,...Dosta je bilo da drugi izokreću, od sada sama stvaram svoju sreću.“. Pesnikinja hrabro nosi svoj krst i breme te u pesmi „Meni je dato“ kaže: ,,...I rado primam na sebe ja znanje, ne želi Svevišnji za mene manje...“.
Trećim ciklusom „Običan život“ pesnikinja neće da se odrekne iskonske istine, već naprotiv čarolijom divnih stihova vodi nas u sve ono dobro što treba da nas spaja, podseća nas šta je bit, a šta bitisanje te u pesmi „Tim Sunca“ kaže: ,,...Brini se za bližnje i pruži im lepe reči, ne zaboravi molitve svako veče...“. Poziva u „Običan život“: „...Zato želim samo život prost, do blagosti je to jedini most.“. Pesnikinja pesmom „Nešto novo“ sakriva potvrdu kompleksnosti životne borbe i daje finoću toj muci sa kojom se svakodnevno suočavamo: „Seti se: danas je ono sutra od juče, o kom se toliko mnogo brinemo. Za sutra se spremamo, da olakšamo, jer sutra dolaze zadaci novi...“. Dalje, ona piše isključivo o ljubavi, bezrezervno i prostodušno, čiste duše, te u pesmi „Tragovi u pesku“ kaže: ,,...i zapitah se da li se ovo život ili životarenje zove... Nakon svega nek ostane čisto i prazno sve, da bi započeli novo... Šta bi za budućnost ostalo? Jedna reč, pod imenom: Ljubav! Zar je to malo?“.

Sve nas pesme vode putem promišljanja, kroz različita emotivna stanja autorke. Ali, iščitavajući stihove pesama ,,Jednorog“ i „Suđenica“ pesnikinja nas uvodi u svoju tvorevinu lične imaginacije, uvodi nas u svoju ispovednu sobu reči. Večita, bezuslovna ljubav majke i njena potreba da i kroz stih pokaže da svom najrođenijem želi najbolje. Tako u ,,Jednorogu“ kaže: ,,...Vodila je bela vila jednog jednoroga, vodila ga do pojila, rano, na uranku... “. Otkriva osećaje o svom vlastitom životu, o svojim nemirima i smirenjima, o ljubavi majke prema detetu, koja je bezgranična i ne zna za meru: ,,...Kad mu stavi venčić mali, na njegovu kosu plavu, on odeću primi na se i u mirnoj vodi pogleda se... “. U smisao ove poezije utkana je ljubav za sve što je Božje stvaranje, počev od najbližih. Tako poslednji stihovi ,,Jednoroga“ teku: „Neka bira, što mu srcu milo, neka peva i nek igra čilo i nek‘ pritom samo Božje sledi, da se na njeg svaki bližnji ugledi.“

Pred nama je reka poetskih ispovesti koja vapi za ljubavlju, koja nam poručuje i ispoveda ljubav, koja svedoči da i pre i posle životnih iskušenja suština isceljenja je jedino moguća u čoveku negovanom ljubavlju. Tako u ,,Suđenici“ kaže: ,,Ona je tvoja prelepa vila, nežna i ljupka sva... ona te vodi i uzdiže do oblaka.“. Stiče se utisak da naša poetesa sve dublje uranja u svoju intimnu, značajnu ispovest, te nastavlja: ,,...Nek vas blagoslovi Bog, ne želim ti manje od tog.“.

Četvrtim ciklusom „Neumorno srce“ pesnikinja se skroz razotkriva, svoja osećanja zapisuje u veoma jednostavnom obliku gde su rezultat pesme pune emocija koje ne prikriva već ih na jednostavan način iznosi, onakve kakve jesu. Tako u pesmi „Ratnica“ kaže: ,,...Od drugih pomoć ne čekam, sama sebi spremam leka. Jedino se u Gospoda pouzdam, u večnost, gde smo svi prah, ja se uzdam.“. Pesnikinja svoj život u dijaspori prepliće kroz pesme sa sećanjima na rodni kraj. U pesmi „Smederevka“ kaže: „Smederevko, crnooka ćerko, ti si lepa, lepa na daleko, ...tvrda si i jaka kao stena, o kojom se lupa Dunavljeva pena...“.
U petom ciklusu zbirke pod nazivom „Krugovi“ Ljiljana se otvara pred čitaocem priznajući njenu trenutnu samoću.

Koncentrisana na sopstveni svet, na egzistenciju, na život i njegove posledice, kao u pesmi „Sveća“: ,,...Dogorela je naše ljubavi sveća, ode zauvek ta varljiva sreća i pustiću je da skroz izgori, neka se u pepeo sve pretvori...“. Pesnikinja nas podseća da je sve energija, da nam univerzum pruža onoliko koliko dajemo i da je najveća pobeda kao u pesmi „Krugovi“: „...pobedila sam samu sebe i uspela, uspela sam ja, cena je takva bila, ali sada sebi pripadam“ ili kroz „Rajsku pticu“ podseća da „univerzum je moj dom“. Njen se trud i lirski pečat istinski prepoznaje čitajući: „Od sada“, „Haljina plava“, „U visine“. Pesnikinja nadahnuto govori o najvećoj ljubavi i jedinoj mogućoj utehi – a to je ljubav prema Bogu. Tako u „Kamenom cvetu“ kaže: „...Kad bude došao dan taj, postaću prah, samo to znaj. Prah koji pripada Bogu, to je zadnje što mogu.“.

Naziv zbirke „Tim Sunca“ podseća na kakvog učesnika na utakmici, koji ima takvu energiju i spremnost da stoički podnosi poraz, a isto tako i kada izvojeva pobedu ne ponižava suparnika nego mu pruža ruku.  Niko nije poražen sve dok poraz ne bude prihvaćen kao stvarnost. Niko nije pobednik dok ne pronađe istinsku sreću u zadovoljstvu pobede. Bitno je da ,,Tim Sunca“ ide onom pravom, sunčanom stranom ulice.

S puno poštovanja prema književnom stvaralaštvu Ljiljane Lukić, koja spontano traga za smislom života, njegovim najdubljim sadržajem, celovitošću, ovu zbirku preporučujem svima. Čitanjem, iz stranice u stranicu, vešto, kako samo Ljiljana ume vezuje nas preko našeg uma, do našeg srca. Kada pročitah i poslednju stranicu ove zbirke pesama, pomislih kako je lepo osloboditi se samog sebe, oprostiti, zagrliti svoje sopstveno više Ja, božansko u sebi i molitvom, dubokom zahvalnošću krenuti uspravno, duhom i rečju ka nebu života, ka svetlosti, ka Suncu.

Ljiljana Lukić je pesnikinja koja ne prihvata praznu svakodnevicu i ravnodušnost po cenu patnje, njena istina je univerzalna. Skrivene dragulje ostavljam samo vama, najupornijima, posebnima. Preporuka da pročitate Ljiljaninu knjigu „Tim Sunca“ se podrazumeva.

Ružica Kojičić