РЕЦЕНЗИЈА ЗА ПОЕМУ ТЕЧЕМ КАО РЕКА - ОЛИВЕРЕ ШЕСТАКОВ

Као најсјајније звезде на небу учинило ми се да су засијале капи поезије наше песникиње Оливере Шестаков.
Незаустављиви слапови дубоких осећања, размишљања, жеља и, пре свега, свесности постојања и непрекидног кретања у постојању.

Као да јој је сасвим јасно да се Тамо плови као што плови река, незаустављива и непредвидива; увек снажна и када је кротка и када је дивља.

У реци је сен наше поетесе, свесне или несвесне да вода најбоље чува, памти, зна.
Реко, / као на обали бели јасен / огледа се у теби / моја сен.

У пуном поверењу она се предаје матици реке или сунцу, чак и када оно пече. У IX певању каже: Цело моје биће/у тебе би да се слије / да потечеш/мојом крвљу кроз вене / јер увек си била / нераздвојни део мене.

Оливера реци ништа не замера, ни када је мирна, тиха, ни када од немира кида. У природи је све природно, као да хоће рећи поетеса, и са невероватном лакоћом све прихвата и свему се њеном, препуштена исконској лепоти, диви.
Човеку би Оливера можда још и замерила, ако као словесно биће не влада собом, чини ми се да су неизговорене песникињине речи.

Живот као река тече и ништа под небеском капом није сличније реци као оно што зовемо животом, и у голготи и у срећи.
Излаз је у приступу ономе што јест, у количини љубави са којом се човек рађа, а можда и научи да је умножава. Све око нас је волшебно, само треба знати гледати и осећати. Највећи облик слободе у изазову достизања склада јесте живети у једноставности. Сам универзум, као непознаница, изазива код човека збуњеност, осећање незнања, а само појединци разумеју да је он, не само тамо, него и овде, свуда и све, и зато Оливера, уроњена у ток реке, у сасвим блиском разговору са њом, предаје јој се у пуном поверењу. Тако се предаје целом универзуму, грлећи га. Река, сасвим слободна, носи прах универзума, али и све прахове носи у универзум.

Угао посматрања на све што јесте и што се догађа даје јединственост сваком човеку.
Не помиње Оливера човека, његово присуство је маргинално у овој димензији.
Стихови - Море, попиј ме/у тебе гола, рањива урањам / ветар из даљине доносим / миришем на планински цвет / црвеном Сунцу на хоризонту / течем радосна у сусрет/ (VI певање), потврђују вечно кретање и песникињину потребу да је у том кретању.

Поређењем - течем као река, она започиње игру бројних метафора, персонификација, симбола... и тиме привлачи невероватну пажњу, сама постајући неухватљива. Час је на небу, час у реци, час прича са облацима који су јој браћа и звездама сестрицама. Облаци изнад мене плове / мењају облике и боје / браћа моја верна / будно ме прате... (II певање) или - Ноћ стрпљиво чекам / звезде да избројим / сестре моје бисерје тмине... (III певање).
Блиска је и Сунцу, па моли реку - Реко, Сунчевим зрацима / златним, окупај ме... (XII певање) и Месецу - Месече, друже верни/чувај моје звезде... (V певање).

У таквом односу са њима, учинило ми се да све то помало личи на (Аскину) игру за живот. Игра је уметност, а уметност је лепота, а лепота ће спасти свет, то нас је већ одавно научио Достојевски. Наша песникиња напросто плеше, у заносу, са ветром, плови реком, прича са облацима... Свуда је и у свему што је окружује. Тако побеђује сву таму која у налетима живота неминовно дотиче сваког човека.

Као да елемент пантеизма уплиће прсте у поимање живота наше песникиње. Као да из тога извиру њени као траве лековити стихови.

Песникиња разговара са Дунавом о суштини постојања и тајнама вековног трајања, где је река учитељица која све зна.
Реко, учитељице / твоје речи у глави ми жуборе / на питања вечна знаш/све одговоре. (VII певање).

У потрази за суштином постојања песникиња од реке тражи да је окупа, да јој учини катарзу од свега што је кроз генерацијске кодове веже. Мистично је преношење живота предака на поколења. Она жели да постане само есенција свог постојања, очишћена од свега што есенцију квари и да само тако, сасвим чиста, траје.
Реко, Сунчевим зрацима / златним, окупана / скини све талоге векова / и кодове генерација / све узлете и покајања / да остане само есенција мене/суштина мога постојања. (XII певање).

Лепота је не само у једноставности постојања, него и у непоновљивости свега што је постало да би било, да би трајало. Све што воли, што носи симболику, она би предала реци - и храст, и тополу, и стихове своје, као најлепши део себе, како каже.

Сасвим пословично она говори:
Нико не зна / шта га чека / ни токови живота / куда га воде... или: У томе јеЛепота/што је непоновљив сваки живота трен... (X певање).
У исповедању и предавању реци она ће јој и сузу тешку предати.

Сећања моја свицима пренеси / у песме да их преточе нежне / сребрнином Месеца проткане / тада ће у тебе, реко, /и једна суза тешка/да кане/(XI певање). У жељи да се утопи у васељену, у безграничност, она износи надреалну слику - Месец на глави носим...

Као Сингеров Голем, али само на ободу његове мистичности и ништа више, у невероватној мрежи животних искустава, песникиња тече реком кроз све фазе живота - тече патњу, тече усамљеност, тече радост... Она је чело на облаке наслонила, као да је у своје зрнце сместила васељену, или је зеницом ока, несместиву, обгрлила:
Чело на облаке / наслонила / дланове у тебе уронила / на јави сневам // грлим те погледом / цела си ми у зеницама/небом сам рамена огрнула/(VII певање). Кључ енигме самог постојања учинило се да је у овим стиховима:
Где год да кренеш / то је само тачка / куда те талас шаље / изворишту / из ког течеш даље / иза сваке окуке / нови је почетак / другог живота клица / заметак.

Колико само оптимизма у мудром поимању живота! Кроз своје путовање животом песникиња не моли никог до речну обалу да је на миру пусти:
Обало, пратиљо / не разбиј ме о колена гола / под стопе твоје долазим /пусти ме без боли да трајем / мирно до мора да клизим / (XXI певање).

Притом не зна, у бујици живота, да ли је и сама река, месечев сјај или „шкољки и аласа сан".
Реку, која јој је и инспирација, која јој је и извор и увир, она пита да ли би узводно потекла.
Да ли то песникиња жели свет променити? Да ли само указује на неминовност пролазности или на жал за прошлим?
Реко, да ли икад размишљаш / узводно да потечеш / да се вратиш кроз време уназад // без престанка / време и ти/на путу без повратка/(XXV певање).

Ипак, печат овој изванредној поеми, чије дубоке мисли плове као река, оставља последње певање у коме је јасно да ће песникиња и даље трагати за суштином и смислом постојања, за истином, за својом есенцијом која је капљица у оном мору ка коме се неминовно плови. Дакле, поема је пуна је симболике, врло сугестивна.
Реко, једном када / искре у мојим очима / престану да горе / уместо мојих рима / твоје ће воде / и даље да жуборе // све док те у загрљај не прими бескрајно плаво море / (XXIX певање).

За поемом следе друге песме које су, очито, настале из сличног расположења и снаге што је живот тражи. Оне су молитве из дубине душе, из високе освешћености песникињиног бића. Стање душе наше песникиње јесте најсјајнији бисер шкољке коју можда многи, у сопственој сујети, нису ни приметили.
Овакве бистре стихове, бистре као капи реке, сјајне као зраци сунца, не може написати неко ко није голготом чистио душу.

Боже, дајми душу /чисту и благу /(Боже, дај ми само речи).
Понекад се помаљају сећања на љубав што засветли као сјај свица.
У глави одзвањају речи / тешке као олово / звукова тужни мол / од мора љубави остао је / само бол / (Сећање на љубав).
И жеље су јој чисте, искрене: Желим радост искрену, врелу / без сумњи и питања / што тело и мисли плави /и обузима ме целу/ (Жеље).

Песникиња изузетног сензилибитета, у незаустављивом процесу исповедања, неуморно трага за оним путем који ће јој помоћи да хармонизује пролазност света и у њему своје биће.
И све је Сада / без илузија и занесености / без тренутка прошлог и будућег / све је Светлост у мојој свести / (Вечност у трену).

Питајући се да ли безгранично има границу, и да ли њено трагање има крај, она каже:
Да ли је небо граница /мог поимања ивица / или тек на путу станица/ (Небо, опет ти се враћам).
У трагању је схватила да: Тако брзо/мења се наш свет / и живот траје кратко / као на Тиси цвет / ( Кратко о пролазности).
Све ове песме, складне као молитва, почивају на вери мислећег човека.
Све наде и снови могу бити / само пепео и прах / ако снага вере / у жеље не удахне им / живота топли дах / (Веруј).
На крају нам сама песникиња даје епилог своме писању.

И све је бећ речено / толики стихови и риме / да ли постоји још нешто / чему песмом није дато име / (Уместо епилога).
Као оне звезде, њене сестрице, Оливера је просула луче својих стихова који нагоне на размишљање о постојању и трајању, о пролазности времена и о пролазности у времену. Њени стихови натерају пажљивог читаоца да мисли или можда и сам трага за оним што је без семена смртности. Малобројни су који разумеју да оним чиме живе праве стазе за коначну бесконачност, да се добрим делима руше храмови туге у човековој души.

Као поента целокупног писања у овој збирци могу послужити ови стихови Оливере Шестаков:
Песме су мени / храм душе целе / моја снага и спас / најбољи део мене /// Сви титраји, што струје / мислима и телом, / песме су све моје истине / разливене на папиру белом /(Моје песме).

Свакако бисмо пожелели да нас Оливера води на још много овако дубоких извора поезије са којих ћемо се напајати потребом за достизањем истине о суштини постојања и неминовности овоземаљске пролазности, о путовању у незалазну Светлост.

Пламенка Ђого Вулић, професор и писац


СА ТРАГА СВЕТЛОСТИ РЕКОМ КА СУНЦУ
Оливерине емоције се попут капи росе већ деценијама сливају у стихове који теку кроз време, уливајући се у песме, које постају реке, хрлећи ка мору љубави, обасјаном осмесима читаоца. Нежно биће саткано од снова смерно корача и пева, допуштајући љубави да је узнесе у сфере изнад ума, у висине са којих целовито сагледава свет. Допушта Месецу, ветру, обалама и птицама да преузму улоге из наших живота, разливајући своје емоције у аквареле пастелних боја, који ће вечно мамити погледе.

Њени стихови постају светлост, зраци благодатни, који откривају скривено, нудећи путоказе свима који се осмеле да крену ка радости, да теку као река. Ове песме теку ка сваком ко је спреман да обликује себе попут реке која обилази препречене стене, допуштајући небу и птицама да се огледају у њој, па чак и да на трен потекну узводно, нудећи проживљену мудрост. Ритам поеме „Течем као река" је ритам Оливериног даха, срца и покрета. Нежан попут лахора потеклог из замаха лептирових крила, нежан попут Оливерине душе.

Друго поглавље књиге „Буђење свитаца" пева о Оливерином поимању вере, попут „Песме над песмама". Стиховима ваја облике који се слажу у вертикалу која се пружа ка небу, ка звездама и Сунцу, ка вери коју поносно носи не заборављајући на претке. Све више сам уверен да су то и њихови стихови и да су ко зна кад одаслати ка звездама, са којих се враћају кроз Оливерине очи и кроз чисту љубав, право из срца поново излазе на светлост, кружећи попут воде у природи.

Поглавље „Нити тишине плетем" заокружује књигу игром са димензијом времена. Спознаје је у свим варијацима људског поимања и смешта у тишину, у ништавило где све одлази и одакле све долази. Попут древних мистика казује нерециво, са осмехом на уснама, подигнута чела и погледа усмереног ка Лепоти. Попут чаробњака.

Уверен сам да ћете читајући Оливерину поезију уживати и да ћете јој се враћати у различитим приликама, попут жедних извору радости и мудрости, јер ова књига заиста то и јесте.

Мирослав Љ. Ранковић, писац и сликар


ИЗВОР  ЖИВОТА
Нова књига песникиње Оливере Шестаков књига је о животу и вечитом трагању за смислом живљења.
Живот је, открива нам она, попут реке - препун вирова, брзака и мирних обала. Море је ушће - место где све постаје једно и где су живот и смрт једнаки. Тако река постаје универзална и јединствена метафора вечите људске потребе да се измири све што се измирити не да.

Оливера јасно својом поемом доказује да је и поезија као река и да свако дело увире у свог читаоца. Само тако се остварује потпуно јединство у уметности.

„На јави сневам", поручује песникиња. Стваралаштво и живот имају смисла само ако су проживљени срцем и човековом душом. Заправо "живот је поклон само за изабране", оне који своје снове вежу са неистраженим висинама. Зато Оливерине речи и теку као река - брзо, блиставо, мудро и непоновљиво. Речима она песмотвори висинама, далеким прецима, драгим успоменама и кличе: "Само да снове не изгубим!" Од снова се обликује стих у свакој песми.
Има у Оливериним стиховима тихе сете када жали за изгубљеном љубави или пева о детињству и мајци, али речи су јој весла којима чврсто управља и плови реком живота, плетући нити тишине. Да се одмори. Да ослушне још неку поруку коју јој висине шаљу. Да се поигра са временом.

На њеном путу свици разбуђено шаљу сигнале, поручујући да је живот утолико лепши уколико је проживљен за друге. Природа и човек у песмама дишу заједно, у истом ритму. Стих је разумљив, лак и питак и свака песма је као извор и као потреба да се угаси жеђ за сазнањем.

Читаоче, ти који си жедан лепоте, напиј се са Оливериног поетског извора!

Јадранка Ћулум, књижевник