PESNIK NAJVIŠIH DOMETA
 
Jovan Dučić (Trebinje, 17. februar 1871. — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943.) bio je srpski pesnik, pisac i diplomata. Mada, oko godine rođenja Dučića postoje sporovi i nejasnoće. Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Jovan Dučić je osnovnu školu učio u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890 -1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ i „Oj Bosno“. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učiteljsku službu gotovo nigde, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.

Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva “Gusle”. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis “Zora”. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina u inostranstvu, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (“Letopis”, “Zora”, “Srpski književni glasnik”). Na ženevskom univerzitetu je završio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu(1926-1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo poslanik u Rimu, potom u Bukureštu(gde je 1937. godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora), a do raspada Jugoslavije poslanik u Madridu.

Uoči nemačke invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić odlazi u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodi organizaciju u Ilinoisu(čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme piše pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, te osuđuje genocid nad Srbima koji vrši hrvatska ustaška vlada.
Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertvilu. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske “Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srspke književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – “Plave legende” i “Pesme”. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, “Blago cara Radovana” i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.
Kao i Šantic, Dučić je u početku svog pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao u inostranstvo, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima na francuske parnasovce, dekadente a naročito simboliste. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju.
Mesto snova, patnji, čežnji, u idealima svoje rase, on sjajnom gipkošću uzima zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju.

On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. Nadmašio je sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blješti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno.
O Dučićevoj poeziji Milan Rakić je svojevremeno rekao:
„Za mene je svaka pesma Dučićeva bila veliki događaj; zamislite, čitati na našem jeziku jednu pesmu dovedenu do savršenstva. Pojava Dučićeva, bila je za naše ljude čitavo otkrovenje...“

Povodom objavljivanja Sabranih dela Jovana Dučića, Isidora Sekulić piše u “Srpskom književnom glasniku”:
“…Dučićeve pesme se znaju napamet u pregrštima; one su, što poezija najviše može, ušle ne samo u naš unutrašnji, nego i u naš svakidašnji život...“

Bogdan Popović piše o Dučiću:
„Obrada pesničkih tema, u Dučićevoj poeziji, stoji još više, vrlo visoko; mestimice, i u jednom naročitom pravcu, ona je na najvećoj visini... Bilo da opisuje, bilo da iskazuje osećanja, bilo da kazuje misli, njegova dikcija je, reč je uvek o najlepšim pesmama, skroz i svestrano umetnički čista, blistava, sugestivna, puna stilističke invencije, puna melodije, ritmičkog poleta, sažeta gde treba, sjajno razvijena pojedinostima, logična u sastavu cele pesme...“

Šaljući svoje, netom štampane “Pripovetke” pesniku na poklon, Ivo Andrić u posveti piše Dučiću:
“Dragom gospodinu Dučiću, neka vam ova moja crvena knjiga kaže ovo: Vaše delo je postalo svojina jednog naroda; vašim delom se zaklinju pokolenja. Ali, kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke iz dalekih naraštaja htijući da izraze ono što je najlepše u njima od bola do ljubavi progovorili jezikom vaše poezije, našli iste, vaše reči i usklike. To je sudbina velikih pesnika“.

Priredio
Stevan Krstec Starčinski