ПЕСНИК НАЈВИШИХ ДОМЕТА

Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871. — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943.) био је српски песник, писац и дипломата. Мада, око године рођења Дучића постоје спорови и нејасноће. Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Јован Дучић је основну школу учио у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890 -1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустро-угарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ и „Ој Босно“. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва “Гусле”. У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис “Зора”. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година у иностранству, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (“Летопис”, “Зора”, “Српски књижевни гласник”). На женевском универзитету је завршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру(1926-1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво посланик у Риму, потом у Букурешту(где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора), а до распада Југославије посланик у Мадриду.

Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису(чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.

Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске “Зоре”, затим другу у Београду 1908. у издању Срспке књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – “Плаве легенде” и “Песме”. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, “Благо цара Радована” и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Као и Шантиц, Дучић је у почетку свог песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао у иностранство, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима на француске парнасовце, декаденте а нарочито симболисте. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи, у идеалима своје расе, он сјајном гипкошћу узима западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају.
Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“. Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. Надмашио је све што је до њега стварано у нашој лирици, толико јак у изразу, отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија бљешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

О Дучићевој поезији Милан Ракић је својевремено рекао:
„За мене је свака песма Дучићева била велики догађај; замислите, читати на нашем језику једну песму доведену до савршенства. Појава Дучићева, била је за наше људе читаво откровење...“

Поводом објављивања Сабраних дела Јована Дучића, Исидора Секулић пише у “Српском књижевном гласнику”:
“…Дучићеве песме се знају напамет у прегрштима; оне су, што поезија највише може, ушле не само у наш унутрашњи, него и у наш свакидашњи живот...“

Богдан Поповић пише о Дучићу:
„Обрада песничких тема, у Дучићевој поезији, стоји још више, врло високо; местимице, и у једном нарочитом правцу, она је на највећој висини... Било да описује, било да исказује осећања, било да казује мисли, његова дикција је, реч је увек о најлепшим песмама, скроз и свестрано уметнички чиста, блистава, сугестивна, пуна стилистичке инвенције, пуна мелодије, ритмичког полета, сажета где треба, сјајно развијена појединостима, логична у саставу целе песме...“
Шаљући своје, нетом штампане “Приповетке” песнику на поклон, Иво Андрић у посвети пише Дучићу:
“Драгом господину Дучићу, нека вам ова моја црвена књига каже ово: Ваше дело је постало својина једног народа; вашим делом се заклињу поколења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке из далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола до љубави проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше речи и усклике. То је судбина великих песника“.

Приредио
Стеван Крстец Старчински