Део из рецензије:

ТРАЈАЊЕ КРОЗ ЉУБАВ

Већ раније су мостарско/херцеговачко књижевно небо оресили својим стиховима/песмама непролазне вредности, песници/писци попут Шантића, Ћоровића, Мака, Дучића и Ђикића, те Алије Кебе, Драгана Кулиџана и Владе Пуљића, а тај низ добрих песника настављају Новица Телебак Тени, Сафет Сарић и Ибрахим Кајан, а у стопу их прате још неколико вредних и добрих писаца које је ово херцеговачко поднебље однеговало. Међу њима је свакако и Споменка Денда Хамовић чији рукопис нове (друге) књиге СРЦЕ ИЗ КАМЕНА ишчитавам већ трећи пут.
Ова песникиња својим стиховима осликава живот онакав какав он уистину и јесте: тегобан, мучан, често неразумљив, али леп; и све њене љубави, вера и нада, али и бол и патња, неспоразуми и сва безнађа, никли су у тврдом, каменитом, али осунчаном Мостару, у том делу света где људи умеју бескрајно (често и безразложно) да воле, али и да своју љубав претворе у чемер, па и када за то нема разлога.
------

Неколико песама из ове веома добре књиге с правом би могле да себи обезбеде трајање у неком антологијском избору, и вреди да цела књига траје и греје своје читаоце.

Палић, 24. марта 2018.
СимоБ. Голубовић  
..........................................................................................................................................

Део из рецензије:

САН ЈЕ НАЈЛЕПША СТВАРНОСТ!

Почињем овај текст са великим задовољством цитатом из романа Снови о забрањеном воћу, аутора Фатиме Марниси, у издању Лагуне – јер управо у њему сагледавам Споменку Денду Хамовић као личност и преданог ствараоца:

Свако од нас у себи крије нешто јединствено. Неки од нас успеће да поделе свој дар са другима, а неки не. Они који занемаре оно што им је дато проћи ће кроз живот незадовољни, жалосни, усамљени и љути. Дар се мора развијати, делити и давати. А развија се преданим радом.

Споменка Денда Хамовић није упала у замку занемаривања оног што јој је дато, а то је неизмерна љубав према поезији, уметности уопште, и наравно – дар за писање стихова који су код ње шапат несна као у песми Зимно, са врло ефектним и мудрим порукама:

Мудро посеји и посади
Нићи ће воћке,убери их
Нека сок капа и пени
Ти пиши у тишини
Песма је пир душе
Река и отров упије
Источи све зимно
И живот осветли.

Развијала је и несебично делила песникиња свој дар управо преданим радом не само на својим песмама, већ и маестралним избором у објављивању стихова наших и страних песника уз, по тематици одговарајућу, уметничку слику познатих сликара света. Али, то је већ део њене биографије који допуњује слику о њеној личности, а читаоци и ја ћемо се  сада посветити ономе што је лирско у њеној души, а налази се у другој по реду збирци њених песама, симболичног назива Срце из камена. Херцеговина, којој по рођењу песникиња припада је каменита, загонетна...и природа и историја су се поигравале са њом,  створивши људе кршне, интелигентне и поносите са срцем из камена, а не од камена...људе који знају да воле, пате, радују се и тугују, али само на изглед ‒ стамени и мирни.
--------

Не каже се узалуд Nomen est omen, преведено са латинског – Име је знак, судбина. Песникиња с поносом носи своје име Споменка, јер је успела да на суптилан начин својим стваралаштвом, саму себе у спомен утка у ток времена заувек! Апсолутно је свесна колику моћ има писана реч у истоименој песми коју преносим у целости:

Зове ме реч
Уморио ми се дан.

Зове ме реч
Уморио ми се сан.

Зове ме реч
Далеко је ноћ.

Зове ме реч

Ова збирка је намењена свима који знају шта значи када се мисао у стихове расцвета, и како песникиња непосредним обраћањем читаоцу каже:

Ти читаш песме моје
Знаш да у њима све је.
Иза сребрног осмеха

              
Београд, 30. мај 2018.
Светлана Јанковић Митић