NAŠI DANI MIROSLAVE RADOJEVIĆ

Sve prolazi osim ljubavi poručuje nam Miroslava Radojević zbirkom pjesama Naši dani. Od prve, naslovne pjesme, do poslednje posvećene veličanstvenoj junakinji Jeleni Trikić, sve su prožete više agapom nego erosom iako se i eros povremeno sluti.
Miroslava piše svježinom svojstvenom mladim djevojkama koje nisu, ili su tek pomalo okusile gorčinu života. Zadivljujuće je da ova dama, čija životna dob mi je poznata, mladalački razigrano veze vez ljubavi po bjelini papira i ne ostavlja mjesto sumnji da je tek u proljeću života.

Ljubav, ne ona holivudska kakvoj nas odavno uče američki filmovi i domaći mediji, pretvorena u robu, nego ljubav istinska i iskonska lijek su i od bolesti, kao i od starosti pa oni koji vole, vole i onda kad su mladi, ali onda kada su im je odavno kosa sijeda, a sokovi života nešto sporije kolaju kroz tijelo.
Premda u nekoliko pjesama slutimo gorčinu ostavljene žene, što Miroslava nije, ne susrećemo se sa kuknjavom koja je prisutna kod mnogih savremenih srpskih pjesnikinja, nego tek sa blagom sjetom sa kojom poraze podnose oni koji su spremni da praštaju.

Ljubav je snaga koja pokreće svijet, ubijeđena je Miroslava iako to ne kaže ovako direktno kroz svoje stihove, ali se između redova čita, da ljubav bila ona prema muškarcu, djetetu, unučadima, dječaku Nikoli sinu Jelene Trikić i na kraju prema čovjeku, jedino daje smisao našem bitisanju pod ovim nebom.

Ljubav koja je prirodna, nenametljiva i nije posesivna struji kroz stihove Miroslave Radojević. Njeni stihovi čitaoca neće ostaviti ravnodušnim baš zato što ljubav nije prenaglašena, zbog nje se ne umire niti sijeku vene, tek ako se prolije poneka suza.
Ljubav, valjda najveća i najčistija je ljubav prema djetetu koja se ogleda u pjesmama posvećenim Tanji i Kristini (kćerka i unuka)
Ljubav je i pjesma posvećena učiteljicama koje Miroslava doživljava kao bliske srodnike, brižne tetke ili čak majke.
Ljubav majke Jelene Trikić opisana u pjesmi “Zovem se Nikola” opisuje herojsko djelo žene koja se odrekla liječanja u korist rođenja djeteta. Za ovu pjesmu sam posebno zahvalan Miroslavi jer isticanje herojstva nam je neophodno u svakom vremenu, posebno ovom u kome herojstvo bilo koje vrste nije dovoljno cijenjeno.

Zbirka iako mala po obimu, velika je po značaju i vjerujem da će se o njoj govoriti i pisati još dugo, a ja ću da završim, po mom mišljenju, najljepšim stihovima u ovoj zbirci. Izdvojeni su iz pjesme Plava kosa koja je posvećena autorkinoj kćerki Tanji

Tebi se gospode molim,
podari joj život dug,
neka joj sreća i ljubav
u životu budu drug.

U Vetingenu, 10.02.2016                         
Miodrag Lukić, književnik

ĆUTIM TIŠINU NAŠIH DANA

Iščitavanje knjige „Naši dani“ Miroslave Radojević podsetilo me je na to da se uspomene čuvaju samo za sebe i da ih onaj čije su najbolje čuva. Usuđujem se da napišem da se sećnja sigurnije čuvaju baš u samim knjigama:

„Bolno je bilo nositi to breme
čekajući
da izblede uspomene“
(Nova ljubav)

Uspomene postaju zaštićene među koricama knjige. Zalaženjem u svet pisane reči, svojom knjigom „Naši dani“ pesnikinja je svoje skrajnute uspomene sačuvala i oplemenila:

„Ostali su i mnogi
meni dragi ljudi,
uspomene naviru,
raspinju mi grudi.“
(Uspomene)

A uspomene, zatrpane u vremenu koje će doći, pretočene u pesme, nastavljaju da žive sasvim nov život, daruju se čitaocu:

„Svaka kap
po jednu uspomenu piše,
a pljusak
kao da rastanka najvaljuje
i ono neše
nema više.“
(Kiša)

Na obali svog postojanja Miroslava Radojević potanko i istrajno broji prispela sećanja. Zato se ona trudi da zbraja maternji jezik, bira iz njega reči i zastire listove  ove knjige da se sećanja ne zaborave:

„Osvrćem se
i iza sebe gledam.
Ne znam
da li tako trebam,
ali me tera,
da se sećam uspomena“
(Ovrtanje)

U stihu se ponajbolje čuvaju reči, misli pesnikinje. Jer reči u pesmi su one iz nejnog rodnog kraja, koje je ponela davno u daljine. Vredost ovog dela je baš u njenom pamćenju i opstajanju.
Dok Miroslava tvori svoje stihove nebo se pred njom razigrava plevom i truni joj dušu za prošlim:

„Sedim na obali Morave,
mirišem pokošenu travu
i sećam se ljubavi naše,
koju ne dam zaboravu.“
(Kraj Morave)

Želim istaći da ni u jednoj pesmi nema duševnog posrnuća, nema pesimizima, život se nosi kao da je potaman, ma kakv da je. Veruje pesnikinja u to da nema uspomena koja ne vene. Kao što vetar sa lišćem čini, vreme je osuši i takvu Miroslava Radojević sprema u herbarijum sećanja:

„Kada žito polje zatalasa
i sunce ga obasja,
kad pšenično zrno zri,
u meni ljubav počinje da vri.“
(Uspomene)

Mnoge ljubavi u sebi nose prolaznost. Ma kolika im krila bila, ma koliki zamah imala, ma kolike visine dosezala – pod sobom nosi senku. Tu ljubav svako naziva drugim imenom. To čini i naša pesnikinja:

„Skini masku
da ti vidim lice,
da ti vidim lažni pogled
duge trepavice“
(Izdajice)

Mnoge misli naprosto iščeznu pred očima, u to smo se uverili. Zato ponekad i pesnikinja mora da zaustavi pogled na njima. Pri tom se uzdah u njoj otme i bude jači od tamjana i od majčinskog prekora:

„I evo danas, /dok voz juri
setih se svega
kao da je juče bilo.
Neka osećanje što duže živi,
Bogu se molim/zbo onih
koje najviše volim.“
(Put u nepoznato)

Srndać suzu za sobom pusti. Oni koji su nailazili na takav prizor, išli su i dalje u svojoj priči. Kleli su se da su videli da se suza zaledi.  Sličnu suzu srečemo u ponekoj strofi u knjizi „Naši dani“:

“Presušio bunar 
sa koga smo vodu pili
i dud se osušio
pod čijom krošnjom smo
o ljubavi snili.”
(Zašto)

U poeziji Miroslave Radojević ne srećemo brze zaokrete, prevrate i nasilne napade na stih. Naprotiv, dok peva, sve je kod nje mirno i proživljeno. Načas mi se učini, da i kad okonča svoju pesmu, ona ih ne zapušta. Na licu joj se očituje briga za njih, kao da imaju jošte neizrečeno:

„Susret je dirljiv bio,
a na licima nam radost
koja nas za tren vrati
u prohujalu mladost“
(Oči boje kestena)

Kniga „Naši dani“ sastoji se, zadržaj me na to upućuje, od 39 pesama. One su svrstane u tri celine. U prvoj su zastupljenje pesme koje su posvećene: uspomenama, nezaboravu i ljubavima. U stihovima tih pesama prevejavaju i opisi prirode, pejzaži što pesnikinju okružuje i dušu joj ispunjava.
Drugu celinu knjige zauzimaju pesme koje Miroslava posvećuje najmilijima, sebi dragim, odvažnim i nezaboravljenim... Među takve pesme, pre svih spada pesma posvećena Dunović Nikoli, sinu Majke Hrabrost – Jelene Trikić.

„Znam,
Brigom i ljubavlju svojojm,
što zvezdanom sjaju sliče,
obasjava mi putm
posipa staze –
putokaz da budu
životu mome“.
(Zovem se Nikola)

Često se u pisanju o nekome piše pesma. Pesma se posvećuje onome koga autor izuzetno poštuje, njemu bliskom i nezaboravnom. U poslednjem delu ove knjige, koleginice po peru Miroslavi- Miri Radojević posvećuje svoje pesme.
Među njima su: Dobrilka Petrović, Milica Barlot i Slobodanka Mihajlovič. Pesme saopštavaju širokogrudost, koju su ove pesnikinje prenele u punoći reči i stiha. Dobrota duše se u pesmama rastapa, medi, kao u pesmi Dobrilke Petrović:

„Došla je korakom laganim
jaku svetlost unela
suprotno od sunca išla,
A sunćeve zrake htela“
(Ona je naša)

List pred listom započne, list za listom nastavi. I listanjem stigne do kraja svake knjige. Tako je bilo i u ovom mom iščitavanju knjige „Naši dani“ Miroslave Radojević.
Putnik namernik pri prolasku nekim putem biva opomenut da su u krajputašu zapisana sećanja ljudi i da je u njemu pamćenje tog kraja kroz koji prolazi. Knjiga naši dani je prvi krajputaš Miroslave Radojević u koji je uklesano dosegnuto sećanje, namenjeno da se podeli sa kolegama i čitaocima.
Neosporno je da krajputaši i knjige nemo govore. Tišinom zbore. To je usud svake knjige. Stvaralac se sa njome rastaje, okreće se novom rukopisu. To je dobro znano pesnikinji Miroslavi Radojević koja se, na radost svojih čitalaca, okreće budućim stihovima da ih utisne u belinu papira.

U Inđiji, 24.06.2015.
Nikica Banić

DVA TOPLA SRCA

Nije uobičajeno niti se dešava baš često da se sretnemo s pesničkom zbirkom u četiri ruke i dva srca.
Takođe, nije uobičajeno da majka i kćerka pišu stihove, i još ređe da svoje  zbirke ujedine u jednu, s dva naslova.
I da se njihovi stihovi susreću, ulivaju jedni u druge, krenuvši iz dva i generacijska pravca.
Polazišta obe autorke su iskustvena, i za nas, čitaoce, ne mora biti presudno u recepciji „dvojezične“ knjige da li je reč o majci i kćerci. Ipak, to je zanimljivo kao igra odraza bliskih bića, kako lice i odraz menjaju mesta.

***
Tematski, pesme Mire Radojević kreću se u prostorima sećanja na zavičaj, tu je i osvrtanje na mukotrpni pređeni put daleko od svega svog. Autorka nam dočarava svoj odnos prema flori i fauni, tajnim mestima mladosti, bolu ljubavnog rastanka, prostorima između jave i sna, nemiru, materinskoj ljubavi, stihovima u romantičarskom maniru, uz prihvatanje života, s blagošću i nenametljivim humorom.
U njenim stihovima vibrira aktivistički pristup životu  po kome nam za sopstveni položaj niko ne može biti kriv ili odgovoran a svoju realnost gradimo sami.
Pritom, Mira Radojević svoju poeziju samoodređuje ovako:
Samo ljubavi su posvećeni stihovi moji.

Danica Vukićević
(iz recenzije knjige SANJAM OBALE SREĆE – Miroslave Radojević I VIDIMO SE UJUTRU – Tanje Radojević)