ПРЕМЕРАВАЊЕ ЖИВОТА

Необичан наслов овога дела, као и необичност саме боје у њему, умногоме одређује и природу прозе Весне Ђукановић. Као што не можемо знати садржај који се крије испод зелене коре лубенице док је посвећено не засечемо, тако и ову прозу можемо искусити на прави начин само уколико смо спремни да одиста будемо читаоци и препустимо се токовима које нам исприповедано намеће.

Живимо  брзо,  како  природа  овог  доба захтева, не застајкујемо често, не осврћемо се, не промишљамо, већ конзумирамо готове информације, мисли и поруке. Животи људи око нас, често и наши сами, падају у сенку кадрова са екрана и неких других животних улога, измишљених и нама недостижних. Тада престајемо да живимо и почињемо да животаримо. Проза Весне Ђукановић хумана је опомена човеку да треба да застане, да се осврне око себе и да у свету који је за њега реалан открије упоришне тачке, усвоји вредности и да кроз промишљање свог и туђег искуства досегне суштину сопственог постојања.

Ауторка Ђукановић изванредно осећа дух данашњег времена и определивши се за форму кратке приче, као једног од најзахтевнијих књижевних жанрова, на мало простора, али изузетно језгровито, приповеда о прошлости и садашњости, о догађајима и људима који су обележили њено животно искуство. За велике нарације нема се времена, те Весна Ђукановић врхунски одабиром полазне тачке плете ток приче вешто и лако, везући лирске пасаже посвуда и дајући емотивном набоју маха. Приче поентира тако да исечке из живота поставља у раван која ће нам свима бити блиска, а које ће својом суштином, не увек изреченом до краја, већ остављеном да се слути, дирнути све читаоце и снагом речи довести их до неке врсте катарзе.

Ова проза је застајкивање, ослушкивање и промишљање чворишних момената у животима свих нас. Ово је проза о животу, смрти, непредвидивости судбине, необичним људима и о човеку као мисаоно-емотивном бићу. Она нас подсећа да не смемо да заборавимо ко смо, одакле потичемо, ко су нам преци и какве су судбине искусили, јер ништа се не догађа тек тако, свему се може пронаћи дубљи узрок уколико смо спремни да се препустимо духовним димензијама егзистенције.

У причама Весне Ђукановић оживљавају све оне вредности које ново доба заборавља или их маргинализује, а које су и основ успелих књижевних дела. Реч је о хуманости, безусловној љубави и спремности да се због ње жртвујемо за друге, о пријатељству и емоцијама које могу да надвладају и највеће пошасти које постоје од самог почетка света. Смрт је присутна колико и живот, радост колико и туга, страдање колико и успони. Тиме се осликала судбина човека уопште, на топао, без обзира колико на махове тужан начин.

Ауторка  Ђукановић  се  у  својој  првој  прозној књизи представља и са неколико жанровски тешко ухватљивих текстова, којима даје нешто интимнији карактер. Можемо их читати као лирско-медитативне записе, као поетску прозу, писмо, филозофске рефлексије, исповести, сећања. Они су, чини се, резултат не само талента који је потребан да се оно најличније искаже као својствено општем погледу на свет, већ и сензибилитета да се све оно у нама и све оно што је око нас, а тиче се директно и наших живота, овековечи у речи као вишем смислу постојања. У том погледу, много нам говори песма која стоји као увод у ову прозну збирку. Речи и њихова моћ, једном сагледана и доживљена, више никада не јењава, већ постаје свест о вишем смислу постојања, како на личном, тако и на колективном плану.

Збирком прича Радост жуте лубенице српска проза добија нов и вредан сегмент, како у тематском, тако и у формалном домену. Носећи у себи све вредности које леже и у самој природи књижевности, она се уздиже на раван веома успелих књижевних дела која ће тек да докажу свој потпуни смисао након рецепције у најразноврснијим читалачким круговима, јер не постоји човек који међу причама Весне Ђукановић не може пронаћи нешто себи блиско.

Андреа Беата БИЦОК