Честитајући Стефану Вучевском на још једном успешном делу, треба истаћи да је његов капацитет поприличан, јер се сада опробао и у писању драме. Попут старијег суграђанина, великана Јована Стерије Поповића, Вучевски је написао комедију о свом времену, овом сада у коме сви живимо. Реалистична породична слика у Вршцу, употпуњена је свокодневним хумором који произилази из другачијих погледа на свет различитих генерација, тако да је свима близак, познат и драг. За разлику од Стеријиних дела у овој комедији нема високопарних украса, покондирености, кича којим се решавају проблеми, у Стефановој драми готово све је сурово реалистично, чиме се додатно истичу карактеристике времена: статичност, апатичност и недостатак жеље да се напусти одређена зона комфора, што подсећа на учмалост, а заправо није тако, већ нам је Вучевски на суптилан начин предочио овом драмом оно што је Ал Паћино, који је себе сматрао комичаром одавно саопштио: „Глуми се и у животу, а у уметности се тражи истина“.

Истина о нама која је исказана у овој комедији можда није једнострука, све зависи из ког угла посматрате, без увијања и неке „лаже и паралаже“, па ви читајући разлучујте где престаје комика и шала, а почиње збиља и колико преувеличавања има, а шта је заиста пресудно?

Марина Ђенадић