PORODIČNI, LJUBAVNI ILI ROMAN LIKA „PORTRET MUŠKARCA U PARIZU“

Roman „Portret muškarca u Parizu“ ne može se jednostavno definisati, niti podvesti pod jednu vrstu. Centralna tema jeste ljubav između glavnih likova, Laure i Roberta, ali ne i jedina, jer kako se ona razvija, razvijaju se i odnosi među likovima, te tako ovaj roman prerasta u porodični, pri čemu se, brzom i dinamičnom radnjom formiraju i psihološki profili likova, što ovom romanu daje crtu modernosti. Psihološki portreti nisu razvijani i produbljeni, već su njihove karakteristike izložene kroz radnju i događaje, pri čemu narativno vreme nije konstantno linearno. Taj linearan tok je ispresecan retrospekcijom samih junaka, što radnju čini posebno dinamičnom, gotovo sceničnom, da čitalac ima subjektivan osećaj da prati tok na filmskoj traci, a ne u književom delu.

Čitajući ovaj, naizgled jednostavan roman, nenametljivo se upija slojevitost njegovog značenja. Pored likova, u samu radnju je suptilno utkan još jedan veoma važan entitet ‒ umetnost ‒ koji je semantički dvostruko obeležen. Glavni likovi, Robert i Laura, bave se različitim umetnostima. Ona je književnica, on slikar i kantautor. Nakon slučajnog susreta, zaljubljuju se jedno u drugo. Ta zaljubljenost se razvija u veliku ljubav, koja se realizuje, ali se kao i sve druge velike ljubavi delimično tragično završava. Snaga te ljubavi leži u kreativnoj energiji likova, koju izražavaju kroz svoja umetnička dela, tako da im i način života postaje umetnost. Stoga, ljubav i umetnost se na veoma zanimljiv način prepliću u ovom romanu.

Veoma interesantno je izražen i opisan položaj umetnika i umetnosti ‒ Robert je uspešan slikar i njegova dela su cenjena, ali i dobro prodavana, što se potvrđuje i na izložbi u Parizu, čime je on počastvovan, ali stav umetnika prema umetnosti je virtuozno utkan u samu radnju kroz događaje i govor junaka, kao i činjenicu da je vredno umetničko delo uvek prožeto emocijama koje su izvan njegovog konteksta. Robert ne želi da proda po veoma primamljivoj ponudi šeika jedan svoj portret.

Šeik želi da kupi Ženu pored vode, tvoj dragulj... Nismo još utvrdili cijenu, ali kaže da ne žali bogastvo samo da tu sliku ima u svom dvorcu. Kaže, ljepšu i zgodniju ženu nije vidio. Čini mi se, mogli bismo zaraditi lijepu svotu tu, pa da svoju ljepoticu odvedeš na neku drugu vodu – našali se direktor, pokušavajući da odobrovolji i pridobije Roberta.

A Robertov odgovora:
...Šokiran sam, zaprepašćen i počastvovan, ali i dalje ne mogu da je prodam. Nadam se da ću i lično sresti šeika, da mu se zahvalim. To oduševljenje je više od ove cifre potvrda vrijednosti moje umjetnosti, ali jednostavno, nema toga što bi me odvojilo od te slike. Nadam se da razumiješ, prijatelju.

Na neki način potvrdivši, ali istovremeno i poradoksalno opovrgavajući ono Vajldovo da svemu znamo cenu, a moto čemu vrednost.

Robert je svojim postupkom potvrdio da zna i cenu svog dela, uljudno se zahvalivši na šeikovoj ponudi, ali da je vrednost dela iznad bilo koje ponude i cene i da taj portret ne može prodati, čime se potvrđuje da su umetnost i dela, koliko god bili zavisni, ipak iznad tržišnih vrednosti.

Maestralno je iskazan i položaj umetnika u svetu umetnosti i umetničkih dela.

Svi su podigli svoje čaše i nazdravili. Veče je bilo božanstveno, nezaboravno. Robert je bio presrećan, ali samo jedna stvar kvarila je njegovu sreću – Laura, njegova kraljica, nije bila tu, da s njim podijeli ushićenost ove večeri. Pet portreta je prodao za tako velike cifre da se pitao da li to toliko vrijedi, uvijek kritički nastrojen sam prema sebi. Ipak, bio je srećan zbog zarađenog novca jer je s Laurom već napravio planove u koje će humanitarne fondove taj novac uložiti.

Prišla mu je jedna žena. Zanosno hodajući, zabacujući kukovima, gledala ga je preko čitave sale dok mu je prilazila. Bila je vitka kao barbika, s vatreno crvenom kosom koja joj je lepršavo padala na ramena. Koketno se nasmiješila prišavši mu konačno:
‒ Roberte, od svih portreta, ti si večeras najljepši - progovorila je na lošem engleskom.

Potvrđujući da je centar umetničkog univerzuma stvaralac ‒ umetnik sâm.

Taj isti Robert je podeljen, što je potkrepljeno i njegovim psihološkim portretom, koji se izlaže sukcesivno, retrospektivno ‒ u okviru određenih događaja i epizoda, prisećajući se detinjstva, majke, koja je takođe bila književnica, oca, s kojim je doživeo avionsku nesreću, pri čemu je jedini preživeli bio on, lečenja nakon toga, a o samoj potisnutoj traumi u vezi sa tim se ne govori eksplicitno, što će biti iskorišćeno kao motivacija za Robertove homoseksualne sklonosti, sa kojima nije mogao da se izbori i da ih prevaziđe u periodima krize indentiteta.

Laura je odrastala u porodici koja ju je usvojila, a saznavši da joj to nisu pravi roditelji, napustila ih je, pri čemu biološke roditelje nikad nije upoznala, zbog čega će se kajati i patiti. I elementi psihološog profila i motivacije Laurinog lika takođe se ne nižu linearno, već isprekidano ‒ retrospekcijom u okviru određenih događaja. Ove psihološke karakteristike ukazuju da Laura ne može biti kompletno srećna, bez obzira na ogromnu ljubav sa Robertom, koja je prevazišla mnoge prepreke, ali jednu nije mogla ‒ njegovu psihološku nedovršenost.

Njihova, na prvi pogled idealna ljubav, nije bila u krizi u najtežim trenucima. Kada je Laura doživela saobraćajnu nesreću, Robert ju je negovao i bio uz nju. U tim trenucima nije sumnjao u ljubav prema njoj i to da je ona smisao i žena njegovog života.
Poziciju i značaj ljubavi u savremenom svetu najbolje ilustruje Robertova replika u razgovoru sa Filipom i njegovom prvom ženom:

Ali i dalje imate ljubav. Vidi se među vama, a čini mi se da je više skoro i nema među ljudima...

Pored navedenog, fabula ovog romana se zasniva na kontrastima ‒ srećne događaje smenjuju tužni, komiku tragedija, rođenje smrt, što održava čitaočevu pažnju, ne ostavljajući mu utisak težine, naprotiv, izazivajući specijalan osećaj brzine i lakoće kao na filmskoj traci, a ne u književnom delu ‒ što je još jedna od inovativnosti i karakteristika ove proze.

Doktor Filip, koji je uspeo da izleči Lauru i s kojim su se sprijateljili, a koji je već izgubio jednu porodicu i osnovao drugu, ali nažalost, u najsrećnijim trenucima je gubi, zbog čega i sâm gubi život, nakon čega Laura i Robert usvajaju njegovog sina Stefana je takođe primer tog dinamizma. 

Ovaj koloplet srećnih i tragičnih momenata oslikava sâm život ‒ što je osnovni zadatak romana, a u ovom delu uspešno je ostvareno i čitaocu veoma privlačno, pa mu ne dozvoljava da prekine, već čita ovaj roman u jednom dahu, čemu svakako doprinosi dinamizam i brza smena epizoda, gotovo scena, koja sliči na filmski postupak, ali i svest da se sve može promeniti u jednom trenu:

...Prijatelju dragi, nastaviću jer imam osjećaj da Vas dobro poznajem iz Filipovih priča, pa želim da i Vi mene upoznate. Sve je to život, i ja želim da Vam ispričam svoju priču u ovom trenutku koji je veoma težak za sve... Naime, tog dana smo pošli za Švajcarsku sa voljom da svratimo na Bodensko jezero, jedno od najljepših. Bilo je toplo i nismo htjeli da letimo avionom nego smo odlučili da uživamo u novim predjelima i prirodi, a to se može samo u vožnji... Imali smo novi auto i taman smo ga htjeli testirati. Željeli smo da otvorenog krova uživamo u ljepoti tog toplog sunčanog dana. Krenuli smo rano ujutro. Dimitrije je bio pospan jer smo prethodne noći dugo ostali u baru na obali. Malo smo više i popili zaneseni ljepotom svega što nas okruživalo. Ali čak i nakon tako divne noći, i tokom tog predivnog, sunčanog jutra provedenog u vožnji, imala sam osjećaj da nešto nije u redu. To samo majka zna... Nesreća tog dana uskratila mi to što je od boga bilo dato. Dimitrije je u toj nesreći izgubio život. A ja... Vidite me.

I sporedni likovi su doživeli emotivno-porodične lomove, kao Mirjana, Stefanova dadilja, što je, takođe, izneto isprekidano, retrospektivno. Čak i njen dečko David, samo što je rasplet njegovog loma izražen u formi pisma od bivše, što je interesantno za strukturu ovog dela i uplitanje drugih žanrova, pri čemu se posebno naglašava i jačina i težina bola koju je osećao David, ne mogavši da o tome priča u vidu replike, već to saopštava preko tuđeg pisma.

Tako emotivno ranjavani, podeljeni, oni se povezuju, okupljaju i postaju jedna potencijalno srećana porodica, kao u romanima Zveve Kazati Modinjani, koji su veoma čitani i koji odgovaraju ukusu i očekivanjima savremenog čitaoca, na taj način postajući neka vrsta tendencije kada su ljubavni i porodični roman u pitanju, koju sledi i ova autorka.

Ali, iznad svih žanrovskih tendencija je tradicionalan sistem vrednosti, osvedočen i u Laurinom odgovoru Mirjani:
...Hvala ti, želim srcem da budeš sretna jer ti najviše od svih zaslužuješ ljubav! Sve je nebitno, vjeruj. Bogatstva su prolazna, ali ako smo ispunjeni ljubavlju duše koju smo prepoznali u sebi i pored sebe, onda smo tek bogati – odgovorila je Laura, smiješeći se.
Koji predstavlja i pouku i poentu.

Ipak, pored svesti o právim vrednostima, raskoli u njihovim ličnostima nisu dozvolili da budu kompletno srećni, već su ih stalno vukli i rastrzavali, posebno Roberta koji:
Kao i svaki umjetnik, tražio je nadahnuće, a pravo nadahnuće dolazi samo iz bola. Na kraju je to i uspio – nanio je bol svima, a naročito sebi. Ostao je sam i jadan, pijan. Ležao je u bogatstvu, ali u duši je bio siromašan. Laura je blago stegla Aleksovu ruku:
‒ Imaš li vremena za jednu kafu sa mnom?

Zbog toga prerano tragično završava, iako je on glavni lik ovog romana, a ne Laura kao što na prvi pogled deluje, te je, stoga, ovaj roman i roman lika, što potvrđuje svojom strukturom i modernističkim tendencijama.

Ubrzo nakon Roberove smrti Laura shvata:
Ali život je surova igra, brzo dobiješ a još brže izgubiš – mislila je Laura, leteći iz Beograda kući u Štutgart.

Da bi se na kraju sâm život simbolično predstavio kao knjiga:
Noć je pala, a Laura se nije odvajala od knjige. Nije više znala da li je to otac predvidio njenu sudbinu i njen smisao ili je svuda uviđala sličnosti sa Robertom jer joj je toliko nedostajao. Sve je bilo tako čudno dok je spavala držeći u zagrljaju knjigu koja će trajati dok ljubav živi u njenom srcu i duši.

Knjiga koja traje i živi dok je ljubavi ‒ što upotpunjuje i prevazilazi sve žanrovsko-modernističke tendencije i kvalitete ovog romana. Jeste, ovo je i ljubavni i porodični i roman lika, koji je inovativan po pitanju brzine nizanja događaja, kao i njihove smene, pa i same fabule, kao i načinâ na koje su predstavljeni problemi i posledice krize indentiteta, ali uz sve njih najznačajniji je upravo taj dinamizam, koji opominje da se vrati i zaustavi ‒ što privlači čitaočevu pažnju i ne dozvoljava mu da prekine čitanje. Povratak se naravno odnosi na sistem tradicionalnih vrednosti, što je poseban, možda čak i najdragoceniji kvalitet ove proze, koji će je pritom učiniti kompletnom i potpunom, a čitaocu darivati osećaj olakšanja i pretvoriti čitanje u uživanje.

Marina Đenadić