ПОБУНА ПРИРОДЕ

Колико година заиста има песник? У веку у којем живимо увелико постоје специјалне клинике које одређују „праву“ старост човека на основу стања његових органа. Међутим, то код песника не вреди. Резултат његовог „техничког прегледа“ у отиску је душе. А за таква мерења не постоје лењири, лакмус-папир или Гајгерови бројачи. Једино мерило песникове душе је његова поезија.

Ана Николић, млада песникиња пореклом из Лознице, нам је у свом поетском првенцу „Песме за одрасле“ понудила мустру своје душе и свога доба. Отварајући ову књигу, читалац отвара прозор Анине душе и гледа у њу. А у њој видимо на почетку, дете. Ко је прво биће чијег постојање дете постане свесно? Мајка. Зато је баш мајка у наслову и бићу песме којом ауторка отвара збирку. Она је њена „снага, магнет за срећу, религија“.
Први стих ове песме („мајка је моја песма“) може се протумачити и другачије. Мајка је песма, али можда је и сама песма нека врста мајке која рађа уметника, опет и опет...

У првом делу књиге песникиња је дете. Свитац који лебди над књигама као над Малим принцем. Као Звончица над Петром Паном, симболом вечитог детињства. Она би да заувек остане дете окружено Деда Мразевима и Баба Мартама.
Овакав садржај песама савршено је испраћен стилом и формом. Оно што је видљиво на прво читање је потпуно одсуство актуелне естетике која је карактеристична за песнике млађе генерације. И поред тога што не инсистира на рими, она је далеко од данас доминантне разбијене, постмодерне форме и од песама које су више перформанс, слем, него класична поезија.  

Њен стих је чист, лаган, природан. На моменте делује као да читамо дечиују поезију, а заправо, ради се о поезији вечитог детета. Бића које је стасало на Јовану Јовановићу Змају, Владиславу Петковићу Дису, Мики Антићу и многим другим становницима читанки и лектира.

Ипак, разиграно дете из првих песама одраста пред нашим очима. Убрзано и помало тужно. Читалац жели да га успори, јер добро зна шта га чека. Као што је Прометеј платио казну крађе ватре од богова, тако и ауторка постаје свесна тамне стране овог света. Мотив стармале меланхолије, носталгије за временом које је још ту, допире све чешће, како се удаљавамо од почетне странице. Тако ће на једном месту Ана написати:

„Некада смо били деца -
Волели и праштали све и свима,
Некада су снови били важнији
Од онога што имамо у сновима...“

Свитац са почетка књиге претвара се у Антићеву „птицу у вечном пубертету“. Та птица и даље лети около, али све чешће навлачи стари капут да би се присетила времена и мириса којих више нема. Рођендани и прве љубави нижу се једни за другим, али сваки тај дукат радости има два лица, а једно је увек „повукло влагу“.

Промена атмосфере и увођење мотива љубави, пролазности и старости, па и смрти, не мења естетику песама. Оне су и даље суптилне, дечији искрене и без сувишних речи. Читајући ове песме проничемо и сами у душу песникиње за коју се не зна да ли је дете које никад није одрасло, или можда дете које је одрасло прерано?

Таква суптилна душа не може да остане нема на неправде друштва. Стога, романтична девојчица са почетка постаје бунтовни борац против неправде система и пише о томе како „највећа уштва, без заслуге и знања, постаје орган друштва“. У овим песмама осећа се праводољубиви импулс једног Симе Пандуровића, жица Бећковића, па донекле и рок – поета, попут Штулића и Боре Чорбе.

Иако је крхка и свесна немогућства потпуног тријумфа, песникиња не иде до крајње резигнације. У песми „Потрошачко друштво“ истиче како магарци и кловнови могу да је натерају на тражено понашање али не могу да поседују њен ум и слободу мисли:

„...не могу ми узети ум
ни жељу да мењам свет
Ни наду да ћу у томе успети...“

Хемингвеј је у роману „Старац и море“ написао да „човек може бити уништен али не и побеђен“. Ана Николић је у збирци „Песме за одрасле“ показала да дете може да одрасте, али не мора да престане да буде дете. Туге, смрти, неки мартови и јуни, уштве и акрепи потрошачког друштва, само су, балашевићевски речено, црне боје на портрету живота, без којих оне беле - не би вределе.

Стихови последњих песама јасно говоре да је девојчица са почетка постала жена. Свесна пролазности али и тога да је уметност вечна. Све оно што стварамо и чиме оплемењејемо овај свет остаје и после нас, а увек ће бити других који ће наставити мисију.

Зато су ово песме за одрасле. У којима живе мала деца.

Миодраг Стошић