Роман „Плава се слаже са црвеном“ не представља никакву расправу о бојама или нешто слично, већ иновативан кримић, акциону фикцију исприповедану на веома аутентичан начин.

Изузетно добром опсервацијом:
„Одушевљен сам природом Балкана. Усудићу се да кажем како је Балкан најбољи део планете Земље. Али, управо због тога је и најинтересантније парче људске историје, јер су људи спремни да ратују и због најмањег педља земље, а светске силе увек желе свој део. И управо због тог историјски интересантног дела, најбољи предео планете Земље је лош за нормалан живот.“

Која је написана у првом лицу, као и читав роман, што на посебан начин наглашава да је реч о сталној борби, али и узрокује да читаочева пажња буде веома фокусирана и на високом нивоу дуж целокупног текста. Тај фокус је постигнут јер су у тексту обрађени и разоткривени различити митови и легенде ‒ од словенских до савремених, урбаних, попут оних о невидљивим владарима из сенке и тајним и јавним друштвима која управљају светом, али на иновативан начин: радња се одвија веома динамично и брзо, брже него што би се одвијала на филмској траци. Као да је техника других медија, пре свега видео-игара утицала на писање и настајање овог наратива, главни јунак је стално у покрету ‒ акцији, тако да је и читаоцу занимљиво и интриганто. Зло и добро нису подељени, него су саставни делови свих ликова, што додатно заокупља читаоца, јер не може лако да се определи за страну. Криминал јесте тема и окосница овог романа, али је његова главна порука борба и рат против крими-кланова и сличних појава, стога је на парадоксалан начин ово роман у коме се ради искључиво о криминалу, а он је у ствари антикриминалан. Да бисте увидели како је то постигнуто, морате га прочитати, а када то учините спознаћете да нажалост скоро ништа није само црно, или само бело ‒ стога, „Плава се слаже са црвеном“.

Марина Ђенадић