PRED SEHAROM DUHA JEDNE POETESE

Postoje ljudi koji znaju da pričaju i mogao bi satima slušati svaku njihovu reč, nikada sit toplog, umnog koje iz te priče izvire. Takvi naratori ostavili su još u usmenoj književnosti neizbrisiv trag i bili uzor pripovedačima novijeg doba. Blago koje nam je ostavljeno uglavnom je sačuvano, a na sreću svih koji vole tradiciju i istinske vrednosti ostavili su i sledbenike koji sa podjednakom lakoćom, lepotom i živopisnošću svojom reči tkaju nove tepihe duha. Jedna od tih tkalja je i naša Suada Kovačević, poetesa koja stvara u duhu najlepših sevdalinki prave bisere bosanskohercegovačkog savremenog stvaralaštva.
Ne želeći da se odrekne „šmeka“ dobrih, starih vremena, u svoje pesničko tkanje ubacuje sve mirise, zvukove, boje tradicije, ali ga oblači u ruho nešto modernije, pa se kombinacijom ta dva stila dobije nešto što je novo i po čemu je pesnikinja uveliko prepoznatljiva. Njene pesme čitala sam na raznim portalima, slušala ih na pesničkim večerima, ali su to bili samo isečci lirskog kazivanja koje je zahtevalo kompletiranje i pojavljivanje na široj književnoj pozornici. Pristala je da otvori tu čarobnu škrinju i dozvolila mi da zavirim u njen emotivni sadržaj. Ono što sam osetila prebirajući po toj sehari duha drži me i sada dok pišem nešto poput prikaza, viđenja sagledane lepote. Opus književnice Suade Kovačević je impozantan, ali sam se u dogovoru sa autorkom, kao priređivač knjige, odlučila da ovu zbirku sačinjavaju dva ciklusa:; „PJESME ZAVIČAJNE“ i „BOSANSKA KUĆA“. Ciklusi, pesme u njima, čine poetsko jedinstvo ostvareno istim motivom – pričom o staroj Bosni, pre poslednjih dešavanja, sačuvanim kao odrazom njenog takvog lica u pamćenju i srcu autorke. I poetsko sehari Suade Kovačevič naslikano je bilo Bosne sa prkosom, ponosom, lepotom i težinom življenja na tom komadu zemlje. Ono što je zajedničko svakom stihu je emocija. Odvojena od zavičaja, rodne kuće, poetesa želi da ga sačuva u istom ruhu kao onda kada je tom prostoru, vremenu pripadala. U stihovima, skoro gradacijski, emocije sebe nadrastaju. Kreće se od nostalgije, onog bosanskog žala za prošlim, svojim, intimim, a prohujalim, da bi to preraslo u najlepše ode ispevane ovim prostorima. Pesnikinja žali za svakim kamenom koji je napustila, svakim čovekom koji je bio deo njenog života i sve upreda u snažnu, lirsku, pastoralnu pređu. Sve u ovoj poeziji
odiše ljubavlju, tradicionalnim duhom, patinom najvrednijeg što ostane iza čoveka. Kao da je želela da reč rat, izbeglice, stavi u drugi plan jer ne dominiraju kao tema, a osećaju se kao bit njene ranjene duše. U jednoj od pesama kaže: Bože, Ako se ponovo rodim, Daj da budem lastavica! Da kao ta rajska ptica, Prostranstvom Tvojim brodim. Ali, ma kuda svijetom jezdila, Opet bih se u Bosni gnijezdila!

„Pjesme zavčajne“, prvi ciklus određene su lokalitetom. U njima je dat taj lokalnopatriotski pečat, ali ne na patetičan način koji je najčešće prisutan u poeziji ovog žanra. Ono što im daje posebnu lepotu je baš ta sjedinjenost sa konkretnim pojmovima. Jedna od takvih pesama je Dubravačka oda, ali su podjednako snažne i sve druge. Sve vrvi slikama, vizuelnim i akustičnim, pa čujemo dok čitamo i Bornu kako teče, žito koje se melje, vidimo konja Liska i babu njenog u sivom odelu. Nostalgija dominira, a kako i ne bi kada se idili toplog, porodičnog suprotstavi slika „Svjetla velegrada“ u kome je sve lišeno i svetla i intime. Toliko ljudi, a ja sam sama. Ne čujem zorom, zov prvoga pijetla. Da najavi dolazak novoga dana, Živim u tami kod toliko svjetla! Drugi ciklus „Bosanska kuća“ je po obimu, i stilski, sadržajniji. Mada je i tu vezana za uspomene i neke konkretne ljude, situacije, doživljaje, stihovi ovih pesama prerastaju lokalno i vode nas u jedno vreme koje odiše patinom, bogatstvom slika koje su činile,
i danas čine, suštinu života i načina življenja na ovim prostorima od vajkada. Da li će naši unuci, rođeni u Bosni, ili ne, bez Suadinog živopisno poetskog oslikavanja ikada čuti, videti buhurdar (kadonicu), demirlije, sedžade, đugum, mangale, peškun, sećiju, šiljte?. I ako ih budu vodili u neke etno kuće, neće im znalački, poput naše potese, približiti atmosferu življenja u tom vremenu. U pesmama koje su, ponaosob, biseri, sve vrvi životom i kada je to kroz retrospekciju, a nje je, kao kompozicije, najviše. U realnosti sve je drugačije, ispunjeno stereotipima novog vremena, običaja. Kao davljenik koji se hvata za slamku, naša pesnikinja grčevito se bori i ne da zaboravu da izbriše uspomene - najlepši deo njenog života. Uvijeno u pređu bola, nostalgije, neke tihe sreće iz davnine, a preneto na književno“platno“, iscrtava se kroz Suadino pero razdoblje stare Bosne kakvu smo imali, voleli je i nismo znali da je sačuvamo. Suada zna i ne da da joj to, navrednije u njenom biću, otmu ni vreme, ni ljudi. Poruke ovog lirskog dnevnika su u svakom stihu. Pršte zvukovima, bojama, emocijama, podsećajući da biti insan nije teško – dovoljno je da voliš ovu grudu zemlje i čoveka, pa ćeš biti bogat i srećan. O lepoti jezika ove poetese mogla bi se napisati ista ovakva studija. Kao pravi baštinar Suada Kovačević neguje izvorni bosanski jezik, radi na njegovom očuvanju. Poštujući rimu, u duhu sevdalinke, prilagođava intonaciju stiha govornom jeziku. Sve je tu sinhronizovano - motiv, značenjski i akustični sloj, pa se stihovi doimaju doživljeno u svoj svojoj lepoti.

Mirjana Đapo, književnik