ПЕСМА
ГЛИНЕНЕ ПТИЦЕ
Мирко Новчић
(Бјеловар, 1957 – Београд, 1988)

Песми Мирка Новчића се поуздано не зна време ни место рођења. Она сама о себи не воли много да прича и да се открива. Животарила је заклоњена сећањем оних који су је некад срели, мада се вероватно више и искреније надала пресуди њиховог заборава.

Ко зна како је овој глиненој птици запало да се прене. Снебивајући се кроз непознату мимику ветрова и грања, она је осетила да ће једном огла- днети, или да ће се заљубити, или можда само силно хтети да понови свирку мртвог цвећа са пијачног трга. А све то је морала некако рећи. Без знања о тоновима, тек растављена од свог пређашњег земљаног меса и случајно утекла мртвилу и непокретности. Отуда су Миркове интерпункције одрази положаја, стихови су претпостављени чистом  речју,  чистим  појањем,  у  коме  се  почетак и крај смењују видом, уместо акцентима, где се чезнуће не патвори толико ритмом, колико се своди на постојање. Природа тог певања не узлеће. Она се зарива у себе, разапета од тежине самоспознаје и жеље да се врати у давно заустављену глинену судбину. С вером у краткоћу истине, још недовршени глас слабашног бића заподенуће разговор са другима, да би му они дали одговоре. Преодређено песмом, оно ће се пустити њима да га уче певању.

Ако је сва непосредност живота била у стању да избегне чак и варљиви лет са стрмоглаве литице, препознајући у њему древни Икаров усуд, ипак није могла да одоли бескрајним трептајима ваздуха које други зову песмом. Макар само у владању сна, када нестаје стид и узмицање сваког бића, нешто би се од тог муцања, дахтања и глувог срицања уснама могло наћи и на јави, прихваћеним словима и знацима. Нагнана чудотворношћу сопственог пада у свет, бивша земљана друга, која је исто тако могла бити и ликом зделе, цигле или нечије родне груде, записала је приказе намах отворених очију. Но, тишина, прошла и будућа, не може да чини преливајуће боје и танане, успављујуће реплике огрубелих ствари које је запазила. Она остаје тишина, ноћна дупља, са тек малим бројем ћудљивих звезда. Савршена мирноћа белог папира, са неколико црних пустињака, у очекивању оних којима затреба мало беседе без повода и порука. Зато овоме примерена оштрина стиха се готово уопште не најављује, још мање се објављује. Она је просидба довршења вашом следећом одлуком, делом или намером.

Напокон, тешко је замислити да ли би птица од глине, затечена морањем живота, уопште с било чиме  могла  да  поистовети  своје  порекло.  Како би се онда и њена песма могла ухватити у поетски збор њених далеких сестара? Она је лишена навика и детињства, па су слике у њеном исказу могле бити поређане једино по снази доживљаја, често остављајући утисак напрасних тематских скретања, синтаксичких ломова, бујања облика на сувом и неблагородном тлу и неповратног пораза пред првим изазовом злобе. Плативши цену чистоте, овом сирочету преостаје да се узда у неки нови живот, који се самосаставља и тражи себи равног у једном времену до крајности опредељене, примењене поетике. Неопозиво садашње свакако јесте моћније, попут ћутања у коме се подједнако огледају и мудар и кратковечан.

Препуштајући се дубинама наших немуштости, та бивша глинена птица, нагло оживљена и неука задобијеној слободи, певала би баш тако: заумно, реско – и потпуно безнадежно.

Немања Новчић о септембру 2018.