UNUTRAŠNJE TIŠINE

Nakon dve stihozbirke ''Gladni čoveka'' i ''Miljama daleko'' Ivo Torbica je svoj stvaralački diskurs usmerio ka prozi. Žanrovski gledano, učinio je to na dobar način, jer je odabrao kratku priču kao osnov svog književnog iskaza. Izbegao je da upadne u zamku zavodljivosti romana ka kome hrle mnogi savremeni pisci, ali pri tom neveliki broj njih uspe da izađe na kraj sa ovom zahtevnom književnom formom. Sa druge strane, učinio je to skoro na sredokraći svog života, sa iskustvom i zrelinom decenija koje su prošle i distancom neophodnom da se minuli događaji razmotre i odvagnu i najzad obuhvate koricama knjige.

Mogao bih sa sigurnošću reći da je teme ovih pripovedaka iznedrio sam život. Pojedinac, ili je već, u izvesnom broju priča,  na margini društvenog miljea, ili pred očima čitalaca, u toku priče, do nje dospeva.

Kao što u životu ne postoji čarobni štapić, tako ni u Ivinim pričama, nema baš puno srećnih krajeva. Naravno, otvarajući ovu temu možemo navesti čitav niz hipoteza, šta je to uopšte sreća i srećan kraj u priči.

Lav Tolstoj nam u svojoj čuvenoj izreci sugeriše da su: ''Sve srećne porodice srećne na isti način, a sve nesrećne su nesrećne na svoj način.'' Izvesna manjkavost ove teze je ta, da je veliko pitanje koliko su te srećne porodice zapravo srećne, jer sigurno i u njima ima stvari koje nisu baš idealne. Jednostavno, živimo u vreme (a takva su vremena bila i ranije) u kome nema nečega što bismo mogli nazvati ''zaokruženom srećom''.

Načelno bih rekao da možemo ove Ivine priče, koje u sebi sadrže nadu glavnih junaka u bolje dane i upornost istih da svoj život usmere ka nečem naprednom i pozitivnom izjednačiti sa pričama koje imaju srećan kraj. Naravno, nije to onaj hepiend koji viđamo po filmovima ali, oseća se da će se sreća, ili nešto slično njoj, pojaviti na horizontu.

Kao dobru ilustraciju ove moje tvrdnje naveo bih priču ''Tanka linija''.  Nju smatram najboljom pričom u ovoj knjizi proze, jer glavnog junaka, nekoliko trenutaka, pre odlučnog koraka ka samoubistvu, jedan mali, ali značajan događaj, odvraća od suicida i usmerava ga u pravcu, pozitivnog i kreativnog razmišljanja i postupaka u životu.

''Taman, kada je hteo da prekorači ogradu starog železničkog mosta, opet mu je zazvonio telefon. Ipak se javio, iako to, isprva, nije hteo da učini. Bila je to njegova ćerka.

- Tata, konačno sam popravila ocenu iz matematike. Samo sam to htela da ti kažem. Ljubim te! Vidimo se posle škole - reče mu ćerka, prekinuvši poziv.

U tom trenu, odmakao se od zarđale ograde i sišao sa mosta.

Najednom je shvatio da život čine porodica i deca i da ništa sem toga nije vredno pažnje... Konačno, zaputio se ka najbližem marketu, kako bi ćerki kupio omiljenu čokoladu, u čast popravljene ocene, a supruzi jedan bogat buket najlepših ruža, jer je na heroine svog života, pomalo zaboravio.''

Kao što pri početku teksta napisah, teme ovih priča je iznedrio sam život. Osim sukoba sa sudbinom, porodicom, običajima, nailazimo i na nekoliko priča u kojima sa krije gorka i stradalnička prošlost glavnih junaka. Oni su iz jedne mirne, čak bismo rekli ukolotečene svakodnevice, ratnim vihorom gurnuti na tegoban put izbeglištva. Priča ''Kaldrmom do Starog'' govori o srušenom mostu u Mostaru. To Ivo, nigde eksplicitno ne navodi, ali se to lako otkriva, a takođe se lako uspostavlja i poređenje srušenog mosta sa pticom slomljenih krila. Pticom koja je simbol mladosti glavnog junaka. 

Glavna junakinja priče ''1992.'' ostaje u stanu u zarobljenom i okruženom gradu. Posle dugog kolebanja da li da se pridruži mužu i deci u Srbiji, shvata da se stan, koji će izgubiti ako ode, može nadoknaditi, a muž i porodica ne mogu i da oni, tek kada su zajedno s njom, čine onu bitnu i harmoničnu porodičnu zajednicu koja vredi više od svega.

U maniru klasičnog realizma, Ivo Torbica, vešto odabravši ugao, da upotrebim filmski termin, ''kadriranja'' fabule i postupaka glavnih junaka, verno oslikava čitaocu glavnog junaka i mikro svet koji ga okružuje. Ono što bi se piscu, s obzirom da mu je ovo prva knjiga pripovedaka, moglo samo donekle zameriti, je češća upotreba apozicija u  rečenici. Međutim, autor će sigurno, već u nekoj narednoj knjizi ''opustiti ruku'' i rečenice će teći nenapregnutije i lakše.

U nekim pričama iz ove knjige postoji izvesna fabularna neutemeljenost. Zapravo, čitalac ne zna zbog čega je glavni junak priče dospeo u određenu situaciju, a rečenica – dve koje bi objasnile uzrok nastanka takvog stanja - pomogle bi čitaocu da bolje razume priču. Često je to loša situacija u kojoj je pojedinac marginalizovan, lišen svog pređašnjeg socijalnog miljea. Glavni junak u ovoj donekle kafkijanskoj situaciji uglavnom tone sve niže i na kraju fizički i psihički sasvim propada ili, u ređem slučaju, uspeva da se bukvalno ''dokopa'' pozitivnog preokreta.

''Odsjaj tišine'' u sebi nosi univerzalne istine koje su nam zajedničke, bez obzira na uzrast čitaoca, a takođe iznosi pred nas situacije u koje, u izvesnim okolnostima, svako od nas može dospeti.  Ne znamo šta nosi dan a šta noć. Ova knjiga neće direktno odgovoriti na to pitanje, ali u sebi sadrži naznake mogućih odgovora.
                                                                                                                      
Oliver Janković
Književnik i književni kritičar