ПОГОВОР

Aуторка Ђукановић пред нас ставља другу књигу кратких прича. Првом је поставила обрисе свог књижевног портрета, а сада он постаје снажан, јасан, аутентичан. Ауторка следи своју поетику, брижно грађену на оштром оку посматрача живота, често лирски избрушену осетљивошћу духа и мудроносно поетнирану прозним исказима и међуредновним дубинама.

Весна Ђукановић је, сада већ то можемо поуздано истаћи, тематски везана за завичај и није усамљен пример таквог полазишта, но начин на који она приповеда само је њен и без отисака узора и учитеља. И ова књига као збирка кратких прича осликава наставак развоја талента приповедања, које је све вештије и све савршеније. Ауторкино перо зна да нема простора за мањкавости и склизнућа са основне линије приповести, јер кратка прича тражи бдење и преданост. И остаје доследно највишим захтевима и савладава највеће изазове.

Чини се да је исходиште свих прича не само живот у најширем спектру, већ оно што је у њему пресудно и од чега зависи његов почетак, ток и крај. То може бити стицај околности, немоћ човека да нешто учини другачијим, може бити неки детаљ који животопис чини вредним да се исприповеда и измести ван заборава. Некада, пак, све почиње од неживих, немих сведока људских судбина. Неке приче траже наше промишљање и дописивање. Неке нас окупирају психолошким нијансама и дотичу на специфичан начин. Уз ове приче се смеје и плаче, сазнаје и спознаје, размишља се и опушта.
У књизи Одсјај свилених нити налазимо записе судбина, људских згода и незгода, морала и отисака једног времена које је за нама, или је још једва присутно. Уколико би га препустили случају, односно савести савременице да га памти, ризиковали бисмо да изгубимо много. Данашњица не полаже много на памћења и сећања, јер је затрпана мноштвом нових догађаја који су густи, често сувише непријатни, непожељни, а намећу нам се медијима и под присилом постајемо сведоци. Временом се чак и ограђујемо од свега, настојећи да сачувамо комадић света у ком можемо осећати мир и сигурност. Међутим, зашто престајемо да се сећамо? Зашто избегавамо прошлост? Одговор може звучати банално, али је дубоко истинит. Сећања више нису пожељна, прошлост нам представља терет јер начин живота у новом времену диктира све оно што је далеко некадашњем човеку и свету у ком је живео. Многи млади нараштаји не могу га разумети, те не постоји ни интересовање за њега.

Ипак, књига Одсјај свилених нити приповеда управо о тој прошлости и управо о сећањима на њу, оличену кроз судбине, згоде и незгоде некадашњих равничарских житеља, и успева да нас за час врати у то време лако и вешто, успева да га оживи, ослика и учини не само разумљивим, већ и потребним. Даје нам утеху, ствара чаролију у нашим животима, разгрће тешку жуту прашину испод које још увек живо шапућу предачка постојања. Ту проналазимо упоришта, ту увиђамо куда смо пошли и у чему смо бољи, а где смо поклекли. Чини нам се да јунаци прича никада не падају у очај, нису склони патетици и самосажаљењу. Они живот живе најбоље што умеју, до последњег трена остајући уздигнуте главе, а невољу подносе као нешто дато, као јединственост. Неки јунаци, иако су припадали том времену, у њему не налазе своје место, већ плутају изнад прошлости и будућности, неверватно јединствени и погодни за вечан живот у уметности. А он је могућ захваљујући бдењу над светом и одговорним односом према стварању какав Весна Ђукановић поседује.

Живости ове прозе доприноси изванредно осликан миље човека равнице, смештен у дивно осликане пејзаже, дијалектизми којима су ликови уједно и окарактерисани, менталитет банатског човека који је увек на месту пресека разних култура и национа. Он има нарочит поглед на свет, на систем вредности и има посебну филозофију живота. Неки ликови плене једноставношћу, готово да враћају веру у живот и у његову лепоту која може бити присутна сваки пут када се то пожели. Погледајмо само врцавост духа у јунаку приче „Мајстор Ђула“. Живот је поистоветио са што већим бројем жена од којих нема превеликих очекивања, само да буду крај њега и буду домаћице. „Дан када су падале шљиве“ пример је колико треба бити захвалан за плодност као последицу наклоности околности које су ван наше контроле и домашаја. Толико једноставности у малом, плавом, сочном плоду, са једне стране, а са друге ту је семе из ког се разноврсни дамари живота умножавају и бриде свом снагом. Ту скромност може имати само човек банатског поднебља, навикнут да ћутке подноси све згоде и незгоде.

Сва та равница у којој ничу ликови и догађаји књиге Одсјај свилених нити уме да шири пространством својим некакву меланхолију и чемер, горчину оних скрајнутих, социјално и материјално маргинализованих људи. Међутим, у свему томе можемо пронаћи неку племенитост, можемо видети узвишеност жртве, или пак потврду да је човек само немоћно смртно биће које каткад не налази пута из таме и безнађа. Психологизација која прати приче „Ко сам ја да судим?“, „Уроци полетеше“, „Снове снивам“ неки су само примери колико ова проза поучава животу, томе да је човек јак када то жели, слаб када себи то допусти, али да све што чини није за осуду јер дубине наших бића могу увек собом изненадити, како добрим, тако и лошим.

Банатски човек уме да воли, уме да се шали и слави живот кроз песму („Горостас равнице“), уме да одолева и посустаје. Не пристаје лако на предају. Равница је ризница мноштва вредности, што оних који су из прошлости, што оних које се показују као вечне. Иако се осипа, иако се празни, иако је опустела и оглувела, она још увек има много тога да понуди. Ваља пронаћи некакву шкрињу у којој ће оне бити сигурне када је све несигурно и из које ћемо их одабирати сходно потребама и приликама. Пред нама је једна од њих, захваљујући Весни Ђукановић и њеном дару да чује само оно што одабрани могу. Из тог разлога она нам је драгоцена, баш као што је Лакокрили из приче „Лакокрили и три зида“. Недокучив у идентитету, наслућен у моћи да твори чудо.

Андреа Беата Бицок