Запис о записима заустављеног времена
Светозара Лазаревића

Пред мене, којој је књижевност насушна потреба, стављена је ова прича, чија је тематика невероватна, истинита и надасве сурова. Прича која намеће читаоцу више различитих осећања одједном - ту је збуњеност, бес, емпатија, неверица, ту су уздаси и нехотично затварање капака, и нестрпљење да се прочита крај, уз неко тихо надање да је на крају све испало добро...

Аутобиографски роман који је пред вама писан је наративном техником сказа, која читаоцу даје потпуни увид у физичко и психолошко стање наратора, што свакако доприноси оном чувеном тренутку када се, читајући, пребацујемо тамо где нас аутор води. Писан реалистично, лишен патетике и непотребних украса, маркантно психолошки уверљивих портрета, овај роман нас ангажовано уводи у проблематику нашег савременог живота-осветљавајући нам стазе о којима не знамо довољно, као притајене страхове које гурамо под тепих. Такође, ово је роман који нећете волети на први поглед, управо због свега поменутог, али и роман који ће вам остати негде при дну свести-као доказ, опомена, као сугестија и као помоћ - уколико вам је иста потребна.

Дакле, вишеструку вредност има Лазаревићев први роман објављен на родном тлу; његово прво дело писано је на француском језику и носи наслов такође пун симболике-Од једне пустиње до друге.

Уколико се одмакнемо од страхоте кроз које је аутор пролазио, и причу посматрамо са аспекта књижевне критике, видимо један зрео израз, зрелу мисао, понирање у суштину колико главних протагониста приче толико и једног народа, нама недовољно познатог, што без дилеме овај роман чини вредним похвале.

Хелдерин је давних дана записао: Наговештај је увек био језик Богова. У овој Лазаревићевој причи нема наговештаја; он је са својим првим писаним делом на српском језику посве заслужио да га сместимо у савремену српску прозу, јер, са овим обелодањеним записом, он свакако чини део наше свакидашњице.

Светлана Фуцић, књижевник
У Београду, 2017