„Непозната арија“ Бранке Влајић Ћакић

Поезија Бранке Влајић Ћакић је спој модерних и традиционалних тековина поетског стваралаштва ових простора и аутохтоног, индивидуалног израза.

Ова „Непозната арија“ садржи акорде – манире и карактеристике различитих периода и поетика. Неколико песама је написано у маниру ренесансних и барокних песника – кратким стихом брзог ритма са алитерацијама, играмама речи, парафразама латинских изрека, дијалекатским говором далматинског подручја, одакле ауторка и потиче. Таква је и песма „Лупус ин версус" у којој се нижу речи које садрже предњонепчане и задњонепчане сугласнике, али и африкате, што употпуњује брз ритам; пред крај се јављају и ласцивни елементи и алузије, а каламбур и комични елементи се допуњавају и римом (рајфешлус / шлус). У песми „Имам друга у Нигдини“ се у барокном маниру одлази у имагинарно, парафразирајући елементе бајке: измишљена земља – Нигдина, поседовање друга у тој земљи преко седам гора и мора итд; која је само знак, симбол отуђености у савременом свету. У песми „Омаловажавање“ у алузији на квазипеснике и игри речи крије се дубљи смисао, што је такође, био манир далматинских ренесансних песника: кратким стихом, брзим ритном са алитерацијама и елементима колективног усменог стваралаштва: зрно по зрно погача и сл.

У овој збирци Бранке Влајић Ћакић је и родољубиво-романтичарска песма, која је наставак поетике Ђуре Јакшића и касније Милана Ракића, али уједно, аутохтона, иновативна и модерна, писана слободним стихом – „Волим“. Лирско ја слави све наше победе и поразе, волећи: „... црвене пупољке божура, / симболишу ми младост оних / који нису доспијели цвијетати и прецвијетавати / па латице по косовској земљи просипати, / и нису стигли синовима и лијепим унукама / косовским дјевојкама и видарицама / Србију осјеменити, / новом снагом и љепотом / ојачати и умножити...“. Тон ових стихова је свечан, баш као ритам неке, наизглед препознатљиве, али до сада непознате арије.

У ову збирку је ушло и неколико песама које своје корене вуку из авангардног стваралаштва. Трагајући за иманентном суштином бића, слобаодан стих илуструје све немире и турбуленције које душа преживљава, тражећи одговор, те се у истоименој песми лирско ја пита: „Што мене, овако високу нагони / да се још питам како се расте, / не плавоме небу под облаке / као цвијеће и дрвеће, у висину, / већ како се грана и листа у ширину / и продире до коријена, у дубину, / у саму срж ствари, у суштину, / те морам свуда да завирим и зађем / сврху и смисао свему пронађем?“ То је лирски субјекат који трага за деловима сопства, покушавајући да га сатави као целину и да дође до суштине, али уједно и да узрасте, и то не у висину, него у ширину – што подразмева духовни раст. Такво лирско ја је свеобухватно, у себи садржи супротне полове; „топи санте леда“, али признаје да у њему чучи и „велико радознало дете“. У песми „Препуштање“ лирско ја се „измиче из свог ега“ и „повезује са универзалним умом, вибрирајући као светлост“ – свесно да мимо њега постоји нешто универзално, натчулно, неухватљиво и неописиво и необухватљиво речима, а чије елементе и само садржи. Управо у оваквим стиховима се крије иновативност и јак индивидуални печат и таленат Бранке Влајић Ћакић. Ти стихови су извесна врста одговора на оне „ванмишићне екстазе“ Растка Петровића, мимо којих наводно ништа нисмо доживели.

За ово лирско ја љубав је категорија иманентна човеку и није за кукавице; она се не тражи, неопходно ју је пронаћи у себи; али када се нађе треба је прихватити одмах и не одлагати је. Због свести о искривљеном систему вредности у савременом друштву, тешко му је да пронађе љубав, па ће у песми „Туђина 2010“ признати да: „Нема овдје љубави... / Усамљени створови / Емотивни ломови / У процјепу умови / Ушанчени духови / Неусклађени парови / Неизживљени планови / Од малодушности све врви... / Овдје нема љубави“; – чиме потврђује да се у овом свету, због својих врлина, осећа као туђинац.

Карактеристика тог савременог, извитопереног света је и површност, описана у песми „Непозната арија“ – он: немаштовит и предвидив; не зна шта пропушта, не обазирући се на музику и риму и она: „Ја сам за тебе само једна, / у низу од неколико стотина жена / које си виђао у свом животу, / нисам ти посебна, ни потребна, / по теби сам слична многима. / То што можеш видјети очима / од других ме не одваја, / а моја душа дјетиња, / у којој је тајна невидљива, / остаће за тебе до краја / непозната и... ћудљива арија“ – свесна да је посебна због унутрашњости, која ће због тога остати многима непозната. Редак је склад мелодије и ритма ових стихова, како у нашој, тако и у светској књижевности, што представља идеал коме теже сви песници, а Бранка Влајић Ћакић је успела да оствари скоро савршен спој звучења и значења.

Део песама је написан ијекависким, а део екавским изговором, што потврђује полифоност и раскошан таленат ауторке која је изнедрила ове стихове, те су стога у њеној поезији присутни одјеци различитих књижевних традиција које су се вековима развијале на овим просторима. Као прави представник књижевне традиције из које је израсла, Бранка Влајић Ћакић свој индивидуални таленат надограђује на њу, исписујући своју, до сада „Непознату арију“ у којој ће уживати сваки читалац.