Вечита борба са предрасудама
(о роману  „НЕ“ Драгана Васића)

Данас је више него икада, чини нам се, потребно да писац буде ангажован и да својим делом уђе у обрачун са свим оним што овај свет чини непријатним местом за живот (а он то, полако, али сигурно, постаје). Местом које нам је дато, које не можемо мењати, већ му се морамо прилагођавати и трудити се да у њему опстанемо. Аутор мора дотаћи оне тачке људске егзистенције које су заједничке свима и у којима се читалац лако препозна. И уз све то, мора му понудити и неку врсту излаза, утехе, или га бар насмејати и забавити, што аутор овде и постиже на изузетно креативан и оригиналан начин.

Свет романа „НЕ“ је искуствено близак свакоме од нас, што по алузијама на дух времена у ком живимо и појаве у њему, што по паралелама са савременим филмским остварењима, музиком, поезијом, спортом, али и институцијама које обележавају нашу епоху. А у сваком моменту овде се томе приступа са једне крајње интелектуалистичке тачке гледишта, која се крије иза пародијског поступка и саркастично-ироничног приступа догађајима и феноменима који се описују. И све је подређено раскринкавању стереотипа и обрачунавању са предрасудама сваке врсте.

Истина о свету о којој роман „НЕ“ приповеда своди се на чињеницу да живот сасвим обичног човека нимало или врло мало бива у његовим рукама, може да се преокрене за трен и поведе га неким путевима о којима није ни сањао. Судбина главног јунака романа поручује нам да смо сви ми кривци некоме за нешто (значи, крив си иако ниси крив), само је питање да ли ће тренутак у ком ћемо бити оптужени доћи пре или касније, случајно, или ће га изазвати неки сасвим безазлен (често и добронамеран) поступак. А доказивање исправности или невиности постаје још апсурдније него у Кафкиној визији света. Јер, тамо јунак не чини ништа и крив је, а овде је највећа иронија у томе што јунак најпре чини херојско дело, а затим настоји да буде хуман и (по први пут) љубазан, а бива због тога ухапшен. Систем вредности света такве гестове више НЕ препознаје и НЕ вреднује их на прави начин, а закони и системи који светом управљају су такви да
нису битни сами по себи, већ је битно ко их како тумачи и примењује.           

У овом делу на удару се нашла доминантна еротизована култура масе којој се већина тако радо приклања. Та и таква култура НЕ разликује морал од неморала, емоције од страсти, љубав од илузије, она све своди под један циљ: достићи телесно задовољство, што је чин лишен дубљег смисла. Потенцирање тог анималног момента у јунаку, поготово  пренаглашавањем еротског (ако не и порнографског) у лику другог јунака, Доктора, сведочи о слому хуманих вредности света, што се у роману на једном месту каже цитатом: „Највише ме плаши могућност да љубав није довољна“. Пре тога, у првој глави романа је било: „Пре ће ти љубав помоћи да пребродиш време без секса, него што ће ти секс помоћи да пребродиш време без љубави“. Еротска маштарења главног јунака само су доказ девалвираности љубави.

То можемо разумети и као поруку да љубав, као универзална покретачка сила, као племенитост у човеку и његова повезаност са другима, слаби, осипа се и на њено место долази одсуство слуха за друге. Ако је љубав некада имала ту снагу да мења свет на боље, она сада постаје ствар за архиву и ствар сећања (и скоро нико у њу вере нема). Маса, а заједно са њом и наши јунаци пародије, крајње смешни, а домишљати и промућурни (као главни јунаци енглеске комедије „Мућке“), препуштају се карневалском духу задовољстава и екстазама гомиле, попут навијача на фудбалским утакмицама, успевају да се измигоље из канџи опасности и остваре свој крајњи циљ. Индивидуа нема много избора: или да се поистовети са масом и постане део ње, или да се потпуно изолује, склони негде далеко од свега и постане усамљеник.

Главни јунак романа оличење је доброчинитеља који својим делима привлачи пажњу света, али се та дела, парадоксално, схватају као грешке. Порука догађаја који су описани је та да се у добро мало или готово никако не верује, а да они који га чине могу штетити себи. Тако ће главни јунак, уместо да буде обележен као херој, бити посматран као криминалац, иако никакво зло није учинио. Пратећи даље његову судбину, оригинално, упечатљиво и довитљиво пародијски су стављени под лупу сви системи правосуђа, закони који немају смисла као и они који их спроводе. На удару је читава светска политика која највише штети обичном и безазленом човеку.

Како би појачао основну намеру романа, да се обрачуна са свим негативностима данашњег света, аутор даје велики простор за другог јунака „Доктора“ – црнца који је осуђен за убиство. Разлика између њих је у томе што главни јунак никакав злочин није починио, а други јесте. Међутим, њима се подједнако и озбиљно суди. Дакле, свет НЕ препознаје прави злочин од измишљеног, НЕ разликује кривца од невиног. Важно је само да што више људи буде криво, да им се суди и тиме створи илузија спровођења закона и правде. А са друге стране су разни типови којима би требало судити, а не суди им се.

Ово дело је пародија о ефикасности закона и његових представника, о начину како се спроводи правда у свету и о (зло)употреби права разних социјалних група. На удару је и шовинизам, расизам, насиље, разне предрасуде и све оно што може да створи било какав јаз међу људима.

Као у акционом филму, наша два јунака беже из руку чувара затвора, те бежећи путују и доживљавају незаборавне авантуре. Имају одлике супер-хероја модерног доба којима ни људи, ни животиње, ни природа НЕ могу ништа. Они су пуни снаге и способни да превазиђу све препреке све до Рта добре наде, где су се упутили да потраже спас. Али питање је да ли ико стиже до свог Рта добре наде, или га мора препознати у ономе што му судбина понуди као излаз.

Оживевши део себе у карневалској атмосфери Рио де Жанеира, наш јунак спремно дочекује понуду коју му живот даје – да се прикључи племену људождера који га, за разлику од његовог сапутника, нису појели, већ га поштедели због ожиљка на руци и понудили му руку жене. Том смешном, а симболичном сликом он добија „могућност“ да настави свој живот далеко од опасности где ће га представници власти ухватити, али је опет принуђен да живи по туђим правилима и поштује нечије законе.

На крају сваког поглавља овог романа постоји питање дато курзивом, што је позив читаоцу да се запита и размисли. Али, аутор романа нас НЕ оставља без одговора. Сам наслов овог дела је и одговор на сва постављена питања, што је важно када дело доживљавамо и тумачимо. Аутор је у првом поглављу навео неколико озбиљних животних истина: да је лепота у једноставности; да одело не чини човека; да енергија природе  може бити лековита и неопходна; да смех драге особе може „ноћу да обасја парк“. Те истине су оно чему сви можемо или морамо рећи велико ДА.

Јелена Милошев