Nagoveštaj pomešanih boja kroz stihove, kao sušastvenost jednog pesnika

U nekom sasvim drugačijem, davno prošlom vremenu, Heraklit je, govoreći o Apolonu, zaštitniku pesnika,  zapisao ‚‚ Apolon ne govori ali i ne skriva, on nagoveštava‚‚. Helderin se o nagoveštaju izjasnio kao o jeziku Bogova…

Shodno  spoznaji da je poezija i nagoveštaj i esencija pisane reči, mogu da dodam samo činjenicu koja se retko vezuje za stvaraoca poezije-a to je hrabrost. Mišljenja sam da je svaki pesnik, bilo da je rođen sa talentom ili da se kroz život suočio sa potrebom da se kroz stih iskaže-prevashodno hrabar, u pravom, izvornom smislu te reči. Jer, nagovestiti kroz poetsku reč svoje najtananije emocije, izneti ih iz sopstvene nutrine na svetlost dana, ne znajući hoće li taj čin doneti nagradu ili osudu, blagonaklonost ili nerazumevanje… Jeste čin hrabrosti. Naravno, nagoveštaj kao takav treba u čitaocu da podstakne sopstvenu katarzu ili ushit, tj. sopstveno poimanje napisane poetske reči-ali tek nakon čitanja poezije. Sve ono što se ne da odgonetnuti kroz prvi susret ili, svejedno, kroz višedecenijsko poznavanje čoveka, otvoreno nam se nudi upravo kroz poetsku reč.
Kada mi je prvenac Mirjane Bekčić Marković dopao u ruke, moja prva misao bila je raskošnost šarenila kojim obiluje njena senzibilna duša. Sasvim iznenada, preda mnom raširilo se platno sa bezbroj boja, nijansi, mirisa, zvuka…Poput mnogo puta mešanih boja, i svaki put drugačijih dobijenih nijansi, Mirjana svoju suštinu iznosi kroz stih-mašajući sivu sa grimiznom, crnu sa crvenom, boje svitanja sa bojama mora; tako nam, verujem-nehotice, otkriva svoju jačinu, kao i sposobnost da nakon najdubljeg tamnila ipak veruje u naziranje svetlosti, te da joj upravo taj slabašni zrak postaje zvezda vodilja.
Znamo da je taj proces saopštavanja različit od proznog izlaganja-gde pisac ima slobodu širenja, objašnjenja i plastičnosti,  upravo zbog toga što je primarni zadatak pesnika da slikom i ritmom, kao i jezičkom elokventnošću, prenese svoje živo unutarnje biće u dušu čitaoca i tako je, ma na trenutak, poistoveti sa sobom ili sopstvenom emocijom, u vidu prepoznavanja iste. A listom svi, koji se sećaju ukusa i mirisa ljubavi, neugasle nade ili izneverenih očekivanja-prepoznaće se bar u nekoliko pesama iz ove zbirke. 

Stoga, meni preostaje samo još da pošaljem ovu knjigu u ruke svakome ko je sačuvao sposobnost i umeće voljenja, uz toplu preporuku- čuvajte svoje šarenilo, jer ono je dragoceno poput relikvije.

Svetlana Fucić, književnik