МОЖДА БЕЗГРЕШАН ВЕСНЕ ЂУКАНОВИЋ

Збирка поезије Можда безгрешан Весне Ђукановић представља потрагу за исконском чистотом, као и израз оних „плавих немира“, преточених у стихове. Овај експресионистички моменат, плава боја, доста је заступљена у њеном поетском изразу, као симбол чистоте и идеала, како у религиозним, тако и у осталим рефлексивним стиховима.

Сигурна сам да ће се ова збирка радо читати од Цетиња до Вршца и шире, јер традиционално и модерно спаја у ситницама попут траве која је и за Волта Витмана била универзала ‒ „једнолични хијероглиф који расте свуда“, а упаво ту универзалност жели да истакне ова песникиња:

У рукама носим траву,
јер волим Лорку
волим зелени одсјај светлости
кроз крошње високе,
волим њен плес на ветрову свирку
волим влат богату семеном,
пуштену да дâ живот.

У рукама носим снове,
јер видим далеко и дубоко,
скривено и тајно ‒
стазе неоткривене.     (У рукама носим)

Иако истиче да воли надреалисту, великог песника Лорку, поприлично Витменових манира садржи ова поезија, са поруком да ценимо и ствари које стално виђамо и непрекидно су око нас, вредне су и предмет су и поезије као у песми Волта Витмана Седим и посматрам, а из исте перспективе наступа и лирско ја ове збирке.

Том перспективом се истичу чистота и доброта, које се данас олако заборављају и запостављају, али зато ова збирка поезије почиње здравицом:

Добар дан!
Добар поглед, сто и залогај!
Добро Сунце!
Добро друштво!
Добро вече!
Добра јутрâ!
Добро сутра!
Добра жена,
добар муж
добра деца,
добар комшија и комшиница!

Стога, као што би ова песникиња рекла: Добро вам било, добри моји!

Марина Ђенадић