Koračala ili pisala, pakovala reči u kofer, cipelarnik ili ih slagala po prašnim policama, Branislava Babić obraća nam se jezikom koji nam danas izmiče, jezikom kojim se priča na jastuku od ljudskosti.

Branislavino pripovedanje gorka je mimeza što priziva nedostajuće dobro. Branislava je istrajna i dosledna u tome, pokatkad čak i svađalica, dosadna nedobru jer ga vuče, izvlači na površinu potežući ga za uši, rukav, nogavicu... Ne voli nedobro Branislavu, ali Branislava ne haje jer voli dobro... Jer Branislava je poetska pričalica, a njena lirika poezija koraka koje čovek pravi za života, i od toga ne odstupa ni koraka.

Violeta Ivković