ПРИЧА О ПОВРАТКУ

Најчешће, када аутор објави своје прво дело, у њему можемо препознати почетничке кораке, помало несигурне, али карактеристичне када се полази непознатим путем. Но, у првим приповеткама Драгана Васића не назиру се почетничке несигурности, већ нас прати утисак да дело потписује писац са великим П, који баца у сенку овакве предрасуде и уводи нас у просторе свог мајсторског приповедања на велика врата. Нема сумње да ће седам приповедака збирке „Кратак спој“ бити штиво које ће се ишчитавати по неколико пута, јер представља велики изазов за истраживање у радозналог читаоца, који се зачиње већ након прве приче.

Збирка има прстенасту композицију, што није само формално решење за садржајне домете, већ је и важан чинлац доживљаја и тумачења смисаоног слоја текстова. Последња прича, веома слична првој, заправо је и њено објашњење, али и мајсторски исприповедан епилог једног живота, чији се смисао и тежишта могу најбоље сагледати тек када се „подвуче црта“ и „сведу сви рачуни“. Она, што је још важније, заокружује приповедање свих седам приповедака у једну целину и целокупном делу даје нарочит смисао и тежиште.

Већ од самог почетка читања сусрећемо се са изванредном техником развијања приче, која је могућа управо одабиром стила приповедања. Он је изузетно занимљив, али његова есенцијална вредност лежи у феномену цитатности, поигравања са интертекстуалним и метатекстуалним могућностима. Позната је теорија да је књижевност данас могућа само као цитат, да је све негде већ записано или речено и да литература постоји као мозаик цитата, те да је на аутору да га сложи, а на читаоцу да одгонетне његово значење и поруку. У причама ове збирке проналазимо једну ризницу цитата књижевних дела, савремене поезије, кантауторских остварења, народних изрека, пословица, но то није све. Он веома често изреке и пословице сатиром преобликује, дајући им цинистичке и ироничне ноте. Такви поступци су у функцији истицања атмосфере у причи, подвлачења поруке која се жели дати, али и одраз неког свеопштег става према феноменима о којима се приповеда. Аутор истанчаним осећајем синкретише различите уметности у делу, повезујући деценије филма, музике и разножанровске литературе у једно. Из тога проистиче  крајње интелектуалистичко усмерење ове прозе, што се касније слојевито открива кроз тематику приповедања.

Пажљивим читањем збирке уочавамо да одређени мотиви или појаве варирају на више места у различитим приповеткама. Они су важни јер су у темељу животне филозофије коју аутор заступа у овом делу и која је оживљена кроз његове ликове, понајвише главног лика. Иако није експлицитно исказано, приметно је да централно место у свакој причи има јунак кога упознајемо  на почетку збирке и са којим се збирка завршава. Он је представик духа времена, епохе која је минула, оне која траје и оне која се слути. Постављајући га у различите ситуације, залазећи у његову психу, аутор даје портрет савременог човека који у себи носи оно што је свима нама веома блиско и добро познато. Било да је реч  о љубави, идеалима, животним прекретницама, односу са другим људима, о човековим снагама и слабостима, свако од нас пронаћи ће у збирци и одраз себе самог. Јунак збирке је усамљеник и по томе близак човеку данашњице. Но, он је интелектуалац који „мисли својом главом“ и стога долази у сукоб са окружењем у ком се интелектуалци не цене. Јер, како и аутор сам каже, није важно колико памети човек има, важно је да има среће. А наш јунак среће баш и нема. Прогоне га авети прошлости, осећај кривице због смрти мајке, усамљеност која ће, ипак, за њега бити боља но блискост са другима. Он је чак и сам своја жртва. Заробивши себе у илузију љубави, живот траћи на чекање, успут правећи погрешне одабире на животном путу. Видљиво је да у себи носи велику свест о свету, али и самосвест, и да та два фактора на његова плећа спуштају бреме које он носи теже него други. Јер, на више места поновљено је да је човек најусамљенији када је сам са својим мислима. А наш јунак је углавном у тој позицији.

Јунак је, поред свега осталог, и уметник, писац који пише, који у стварању види једини излаз из бесмисла живота који живи, сламку спаса у мору страхова који су га паралисали, прилику за говор у дугом ћутању са другима. Он је неко ко не трпи пад одистинских вредности, већ се за њих донкихотовски залаже, правећи од себе непожељног, несхватљивог и прогањаног човека. На удару сатире у том окршају нашле су се све нелогичности живота данашњице, све неисправности које иритирају, али се нико не усуђује на право суочавање са њима.

Главни мото ове збирке су речи дате курзивом у првој причи што је и одговор на питање постављено на крају прве приче. Оне остају загонетка за откривање за знатижељно око читалаца до самог краја.

Прва прича под насловом „Обрачун“ представља обрачун главног јунака са самим собом, свођење рачуна над животом. Она  у сваком читаоцу потенцијално буди рањивост према сопственим обрачунима, а уједно нас упозорава да свако мање или више има идеју којој је подређен или којом је опседнут.

У другој причи „Звук“ провлачи се идеја гриже савести ликова због животних чињења или нечињења, али сви они, као и ми, имају различит интензитет кајања. Поентирано је то када кајање долази. Разлика између главног и осталих јунака је у томе да су они у могућности да грижу савести у одређеном тренутку искажу као истину, покајање или признање, и оно у том моменту постаје спас за њих, док главни јунак ту могућност нема. Сваки читалац ће се над причом присетити свог горког искуства због ког је имао сличан осећај и питања које ће можда и решити. А има и оних који се осећаја кривице неће ослободити никад.

У трећој причи „Отац“ писац нам ствара слику дистопије света, приказује светски напредак који је, у својој суштини, против друштва и човека. Маргинализован лик оца, који је као фигура одсутан у животу јунака, модерном технологијом је претворен у робота који ће, ма колико то апсурдно деловало, јунаку донети емотивну сатисфакцију. Ироничан став према ономе што робот може да пружи човеку је уствари идеја о друштву у ком је све на располагању, чак и куповина емоционалног задовољства.

Посрнулим вредностима у друштву аутор приступа и из саркастичног угла. Прича „Ноћни фантом“ крајње је духовито исприповедан догађај о лику који покушава да омладину наведе на исправан начин мишљења. Проповедајући истине да се модерна технологија користи у погрешне сврхе, да деца користе телефон као оруђе престижа, некултуре или незнања, све већег пада у зависност, јунак постаје непожељан и третиран као потенцијална опасност, прогањан и јурен од стране органа власти. Кроз духовито приповедање изнета је идеја да су људи који опомињу на праве вредности „невидљиви“, сумњиви, скрајнути или одбачени. Они се сумњиче и терете, а не кажњавају се они који правила заиста крше. Суперхероји, као у правој сатири, постају кривци који завршавају иза решетака.

Пета прича „Роман“ приповеда о стваралаштву као замени за живот. У свом трактату о ствараоцу и стваралаштву аутор скреће пажњу на то да није свако способан да носи свој стваралачки крст. Да ли због природе своје личности или утицаја споља, често је лакше одустати од чина стварања него се суочити са страховима. Јунак је описан као човек хипохондар, ван равнотеже,  без праве подршке, који спас тражи у писању. Претреса у себи разлоге за и против  објављивања свог дела, а који су више споља него унутар њега и као да одустаје. Порука је да уметност тражи јака плећа која је могу на себи понети.

Шеста прича „Грешка“ је занимљива и драматична прича о јунаку којег из летаргије и мртвила покрећу спољашње, а не унутрашње промене. То је највећа варка људске среће, јер је она краткотрајна. Може да га подигне високо, али после ње он још ниже пада. Након реалности која је главног јунака опаучила, десиле су се промене које су за њега постале бескорисне, а осећао се још горе него пре њих.

Последња прича „Повратак“ затвара приповедни круг и враћа нас на почетак и допуњује прву причу. Она је моменат када се јунак најзад суочи са оним са чим мора – са животом који карактерише кривица због смрти мајке, огромна љубав коју носи у себи, а није је испољио, са „даном Д“ који је прекретница у његовом животу, са питањима о томе да ли је младост протраћио на интелектуалност, да ли је погрешно одабрао. Исти изазов задаје се и читаоцу. Ко је жена у белом? Она долази у моменту када мисли да је крај, када га оживљавају, она је смрт која га позива да пође са њом. До краја за читаоце остаје нејасно да ли је пошао са њом или се ипак вратио.

Иако потпуно различите, све ове приче повезује јунак који носи један исти идентитет. Варирајући исте мотиве у различитим причама, аутор гради снажно унутрашње јединство збирке која има велики потенцијал да се чита и као роман у поглављима. Подсећа, такође, на инсерте из филма који говори о животу усамљеног човека, осуђеног на маргину од раног детињства, човека који је често морао да посеже за ирационалним животним ослонцима, који су га коштали превише животних искустава. Уз све спољашње, назовимо их судбинске недаће, он временом ствара и чисто субјективан, унутрашњи терет. Он је хиперосетљива индивидуа која у суровом свету бива приморана непрекидно да бије „своје битке“.