.. Уз Бранкове песме може се волети, веселити се, али и туговати и промишљати о животу. Песме се могу поделити на оне у којима доминира утицај народне поезије, и друге створене под утицајем европског романтизма.

У првој групи су песме које говоре о младости, чулној љубави, природи, на аутентичан начин, али са снажним ослањањем на народно певање. Најистакнутије песме ове скупине су „Путник на уранку”, „Девојка на студенцу”, „Враголије”, „Укор”, „Клетва”, и као круна свега „Ђачки растанак”. Та поема обухвата готово све мотиве Бранкове поезије: растанак са завичајем, љубав, природу, младалачка уживања, пријатељство, родољубље, и доживљава се као Бранково најбоље дело. Слагао би свако ко би рекао да после ове песме није пожелео да оде у Карловце, у плодне винограде, да заигра у „виловитом” колу...

А чежњиве, меланхоличне душе проналазе се у Бранковим песмама ствараним под утицајем европских романтичара. Оне се најчешће баве темом несрећне љубави, растанка, смрти драге, као што су „Драги”, „Два камена”, „Јади изненада”, и међу њима најпознатија „Туга и опомена”. У њима већ доминира осећање сете и великог бола, уводи се и мотив смрти који ће најразвијеније бити обрађен у песми „Болесников уздисај” и „Кад млидијах умрети”. Последња, изузетно лична песма обухватиће два најзначајнија мотива Бранкове поезије: љубав и одушевљење животом и тужни предосећај смрти. Бранко као да је све већ унапред знао. И не знајући, антиципирао је своју судбину стиховима: „Много хтео много започео...”, наслутио је своју смрт, али и у песми оставио жељу да почива на њему најдражем месту - Стражилову...

Приредио Стеван Крстец Старчински