INTERMEZZO - Predgovor

Ljudi koji pišu – ljudi koji vole da pišu, bolje rečeno – ne vole pitanja  koja se tiču inspiracije.  Prosto,  tu su njihova dela  i ona sve govore...  Međutim,  da li je baš tako?  Jer, kako pisce ili pesnike odvojiti od vremena i duha vremena u kojima stvaraju, sve i da ne znamo mnogo o njihovom životu  i uticajima?  Neki  od njih pišu,  jer tačno  znaju  šta žele da iskažu,  dok je za druge  pisanje  potraga;  za onim što je važno, za onim što su (mislili da) ne znaju, za lepim ili ružnim,  pa i potraga  za samom  inspiracijom. Ovi drugi stoga najpre otpuštaju svoje misli i ideje, kako bi im se one vratile u obliku koji će i njih same iznenaditi. Pesnici imaginacije.

Reči koje se jednom nađu utisnute na papir su prešle određeni  put; što je taj put bio duži, pisana reč ima veću težinu. Teže je odgonetnuti misli onoga koji ih je izrekao, zapisao.  Reči imaju moć da prevaziđu  prostor  i vreme, ali je, istaknimo  to još jednom,  važno da se vrate u trenutak u kojem su otpuštene.  Da li će ih pisac, odnosno pesnik, podeliti s drugim ljudima, to je ono što potom postaje odlučujuće: takve reči nas podsećaju  da nije uvek sve onako kao što izgleda. Stvarnost  posebno.
Tokom vekova su osmišljeni razni načini za kazivanje, beleženje  i prenošenje reči. U prvoj polovini XX veka je postojala jedna prelepa mala tradicija, posebno kada govorimo o američkim pesnicima. Radi se o magazinima posvećenim poeziji (little magazines). U njima su se mogla naći dela već poznatih autora, dok su drugi upravo zahvaljujući  književnim  magazinima postajali poznati široj javnosti. Vreme je pokazalo  da su poeziju kao takvu predstavili na najbolji način, iako joj, kao pandan konvencionalnim zbirkama,  ruku na srce, nisu obezbedili  širu publiku.

U  današnje   vreme,  internet  je  uveliko  postao  mesto gde  svako  (ko  to želi)  može  da piše.  Kreira  sopstveni blog, recimo, uz mogućnost da se lako poveže sa ljudima sličnih  interesovanja. Uz malo truda i sreće – da se nađe i u štampanom izdanju. Potpisnika  ovih redova pesnički blogovi neodoljivo  podsećaju  na spomenute književne magazine,  jer su dobar način da se izađe iz anonimnosti, iako  ona konstatacija glede  šire publike  stoji  i ovde.  No, to i nije tako bitno; bitno je da su danas blogovi  najčešće prvi pokušaj  autora  da se približe  čitaocima.  Činjenica  je da čovek  isprva  uvek  piše za svoju  dušu,  ali jednom  kad tu potrebu zadovolji, on počinje da se obraća drugima. Počinje da deli.

To je bio slučaj i s blogom  veoma  pretencioznog imena,  Vavilonska  pesma,  Dejana  Milića,  na kome  su prvo- bitno objavljene pesme iz ove zbirke. Pesma predstavlja Milićevo (hrabro!) hvatanje u koštac sa onim što možda nikako  drugačije  ne bi izgovorio,  što je preraslo  u svoje- vrsno putovanje  kroz neizrecivo.  Na kraju tog putovanja: ne i neizrečeno! U maniru romantičara, Milić se okreće onom lirskom  i buntovnom u sebi, otpušta  – čak i beleži, prihvata natrag – i tek onda stvarno zapisuje. Teži onom mitskom i podsvesnom, pa otuda postaje jasno evociranje najstarije  svetske  pisane  kulture.  Uz malo truda i sreće – evo tih sjajnih misli u štampanom izdanju. Uz malo truda i sreće – pronaći će svoju publiku.

Andrija Mihajlović