BIOSKOP PONOVO RADI                            

Nadam se da će neka nota il’ stih
probuditi uspavane umove,
da će se navedeni na krive puteve
trgnuti, otrijezniti
i duhovnosti okrenuti…

Davno je Kardinal Rišelje rekao: „Dajte mi tri reda iz bilo kog dela, bilo kog pisca a ja ću već naći razlog zašto da obesimo tog pisca“. A ja, ma koliko god se trudio, koliko mogućnosti tražio za veseliji početak ovog slova, ne mogah a da ne parafraziram Kardinala. Jer, posle drugog čitanja knjige u rukopisu DUŠA ZNA, koja je pred Vama, nametnula mi se misao „dajte mi samo tri pesme, bilo koje, a ja NEĆU naći razlog zašto da se s radošću ne ponesem mišlju da je ovo redak pesnički dar pretočen u knjigu“.
Bujica lepih reči koju je autorka ponela iz svog rodnog kraja, u ono ludo vreme bratoubilačkog ludila, kada su svi u kofere trpali materijalne stvari, Branka je uprtila amanete svojih predaka da nam, pretočeno u stih, ukaže na lepotu srpskog narodnog govora, s prostora gde više skoro da nema Srba.
I nemojte da Vas, uvaženi čitaoče zavara što napisah u prvom delu ovog pokušaja da Vas uvedem u ovu pesničku priču da je dovoljno tri pesme samo pročitati... Tri je dovoljno da naslutite dar, a sve, i više puta iščitati neće biti dovoljno da se raskošnost i bogastvo jezika isprepletano sa isto tako raskošnim talentom upije u sebe i oplemeni čitalačku dušu.
Iako nerado tumačim, još ređe određujem „šta je pisac hteo da kaže“, posebno jer svako od nas doživljava poeziju na svoj način, u njoj se pronalazi ili ne, razume ili ne razume. Ovde takvih dilema nema.
Branka se oslanja na dva stuba u svojoj poeziji. LJubavi kao jednom i ljubavi kao drugom stubu. Onaj prvi stub izgrađen na poeziji Milana Rakića, Vojislava Ilića, Laze Kostića i drugi na modernom pesništvu kome svojim pečatom doprinosi autorka.
I ne znam zašto, ne znam pa Bog, zbog čega mi se ponovo čita Zmaj Jova Jovanović? Možda zbog slika koje sam stvarao pred sobom čitajući ovu zbirku koje sam stvarao kada sam kao dečarac zamišljao čitajući poeziju pomenutog velikana. Možda zbog stiha „jabuka jedna otkotrljala se pod stol“ iz pesme „Rasterećenje“ jer te proklitinje od jabuka nikad mirno da ostanu u kesi, već kao žive, kao u inat, i uvek da dokažu NJutnovu teoriju gravitacije odlete tamo gde se ne mogu prostim pokretom ruke domašiti.
Ili, možda me Zmaju vraća pesma „Basna“ slikovita do bola, da je većina nas može kao „biografsku“ sebi prisvojiti. Ko se ne bi poistovetio sa dva poslednja stiha pesme „Basna“ „Ja naivčine, ja budale, upravo sad opjevane!”. Pa ko se ovde bar jednom u životu nije tako osetio, taj nije imao rašta živeti.
I mogao bih ja ovako od pesme do pesme od slike do slike da vrtim kinematograf minulih dana naših a posebno svog života, da mi nije stalo da se i Vi, cenjeni čitaoče što pre ne prepustite doživljaju sopstvenih pokretnih slika u poeziji Branke Vlajić Ćaćić.

Stevan Krstec Starčinski