DNEVNIK JEDNOG LUTKA

                  Ovi dnevnički kratki zapisi predstavljaju isečke iz života osobe koja je sebe okarakterisala i nazvala „lutkom“ ‒ entitetom koji je predmet lišen svih emocija i bilo kakvih reakcija ‒ što je daleko od faktičkog stanja. Naprotiv, reč je o ekstra faktoru stvarnosti i realnosti, bliskom onom koji je zastupljen u književno-umetničkim delima, a ipak različitom od njega ‒ o fragmentima doživljene stvarnosti ‒ sećanjima, uspomenama, ispreplitanim sa trenutnim dešavanjima, kao i planovima, stremljenjima, željama.
                  Pošto se sve tri dimenzije: prošlost, sadašnjost i budućnost prepliću, teško je razlučiti šta je događaj, a šta doživljaj pisca, naratora i glavnog lika Ženje, što ovom delu daje jednu šarmatnu, prilično umetničku crtu. Beležeći snove, koji su neretko veoma dinamični, scenični, gotovo filmski, naglašava se da su i snovi deo realnosti i života. Perspektiva se pomera od instance „život je san“ do instance „život je pozornica“, kada se zauzima pasivan odnos u kome smo lutke na koncu.
                  Sama podeljenost i iscepkanost asociraju na Popine stihove: Vrati mi moje krpice / moje krpice od čistog sna. Ženja će priznati da se neretko dešava da ono što poželi, da mu se i ostvari, te bi tako i ovi dnevnički fragmenti mogli biti od koristi da pomoću njih kao „krpica“ sastavi potpunu sliku svog sna o životu, jer mora se naučiti da je osnovna formula vera, kao što je govorio njegov profesor fizike:
                  Sve je moguće, ako ima dovoljno golubova :)
                  Pritom je neophodno da:
                  ... Da uzmem dim i čekam sebe, u zasedi, da se vratim sa svih tih mesta i da se obračunamo...
                  Te neka ovi dnevnički zapisi budu ključna tačka tog obračuna sa sobom, neka vrsta mantre i magije koje će ga olakšati, a ova knjiga kao svojevrstan „Nekronomikon“ koji će taj obračun učiniti bezbolnim, uspešnim i pozitivnim, a nakon toga predstavljati samo početan korak ka nekom književno-umetničkom ostvarenju, za šta autor ima potencijala i dara.
                  Do tada držimo se stiha grupe „Piloti“ ‒ ...Svet je lep kada sanjamo... ‒ ili kako bi to Ženja sročio:
                  ... U najlepšim mojim snovima je bilo da dođe do ovoga, ne da ljudi umiru i da su zaraženi, već da mogu na miru da spavam bez glasova. Saznanjem da nešto ne štima ni kod nas, a ni u svetu, žao mi je, i mislim da sanjam, nisam navikao da nema buke. Biću lud sveta radi, samo, korono, idi u pičku materinu, i glasovi, vratite se! Ljudi, živite!
                  Odnosno:
                  … Stoga ‒ sanjajte, ljudi! Maštajte! Verujte u šta bilo, ili ne verujte ‒ no, i to je ipak neka maštarija…
                  Jer iz mašte se rađa svašta.
                                                                                                                                                                                             Marina Đenadić


odlomak iz knjige-

''Samo 202-ka i ja smo još budni u sobi 23. Dugo nisam slušao tu stanicu, par dana, prija. Svakih par min. pominju da treba ruke prati i provetravati prostorije. Prdnuo, provetrio, obavio nuždu br.2 i oprao ruke. Toliko od mene za spas sveta.

Za divno čudo ne blokira mi net. Komšinica razvlači krevet, jednak je zvuk kao kad Lara u Tomb Raideru povlači kamene kocke, uz stenjanje; komšinicu ne čujem da stenje, ali zvuk Larine kocke je tu. Stevo mi smotao desetak cigareta, njega to opušta a mene smara. Pa je taman kako treba. Balans, eto ti ga, svuda...''