DEVOJKA KOJA JE OPSEDALA SNOVE ‒ ROMAN NEMANJE SEVIĆA

Ovaj pesnik, preoblikovan u dobrog pripovedača, u svom ezistancijalno-ljubavnom, urbanom romanu, osvetljava nam drevni mit o idealnm polovinama. Granica između sna i jave je pomerena, kao i granica između života i smrti. To pomeranje je izvršeno na više načina posredstvom različitih obrada motiva sna.

Sâm naslov romana nije jednoznačan. Svi likovi iz ovog romana imaju svoje snove, koji su povezani i sa „drugim svetovima”, ali i različite probleme u vezi sa njima i njihovim ostvarivanjem. Nemojte misliti da je reč o nekakvim fantazmagoričnim predstavama, daleko od toga, reč je o mladima iz savremene ovovremenene varošice u provinciji, koji većinom rade poslove koje ne vole, odlaze u različite poroke, traže se, a smisao im biva sve dalji i nepoznatiji. O onima koji su usled ratova stradali, ali ima i uspešnih, i festivalskih dana, dobrog provoda, iskrenih ljubavi i prijateljstava, koja traju čak i posle smrti. U tom miksu veoma je značajan lik Pisca, koji je ovde u ulozi pravednika, koji će, nažost, zbog svojih ideala stradati i kao njegov svojevrsni antipod Steva Dević, mladić, lokalac, potpuno nehajan, koji svoju istinu traži u provodu u piću, dok Pisac to čini u snovima. Istini za volju, Neđa i Pisac su u svojim životima prethodno sreli idealne polovine, ali ih je smrt razdvojila od njih. Pisac svoju nalazi u snovima, zbog čega i strada, dok je Neđa neočekivano nalazi u realnosti, Eleonoru (Noru) koja boluje od retkog poremeđaja koji je poznat kao fenomen „uspavane lepotice”, zbog čega ne biva budna danima, ponekad i mesecima.
Šta mislite, ko će sve u ovoj urbanoj sagi stiči i pronaći svoje idealne polovine?

Ako je Frojd bio u pravu u Tumačenju snova kada je rekao su snovi jezik duše, kojim progovara naše nesvesno, na simbolički način, odnosno da san kamuflira neku zabranjenu i otud svesti nepoznatu želju ‒ razmislite zašto onda Neđa sanja napad na pravoslavni hram na Kosovu i Metohiji?

Ne mora biti uvek slučaj, ali po Frojdu, ta nesvesna želja je obično neka seksualna želja. Iza manifestnog sna se, dakle, kriju neke latentne (tajne, skrivene) misli sna, koje čine njegov smisao ‒ što potvrđuju i Piščevi i snovi Steve Devića, iako su različiti, oni, sad već Jungovim rečnikom izraženo, predstavljaju simbole portage za idealnom polovinom.

Na tom putu mešaju se sve tri dimenzije: prošlost, sadašnjost i budućnost, odnosno kako bi to Pisac, lik ovog romana, poentirao:
Uz gromoglasni aplauz sam dozvolio sebi da se zarumenim, nakon čega sam se poklonio pred publikom i uz stidljivi otpozdrav sklonio u stranu, prepustivši kolegama pozornicu. Sklanjajući se u drugi deo Biblioteke, pogledom sam očešao ulazna vrata i ugledao Mašu, uplakanu. Primetih joj crvenilo u očima i nadutost u tom pojasu. Verujem da je i ona setno uzdisala i prisećala se svega, dok me je slušala kako govorim o nekom prethodnom životu koji je, možda, tamo negde nastavio da postoji. Otvorila je vrata i istrčala napolje. Isto bih i ja uradio, ali je trebalo ispoštovati kolege i ostati na koktelu nakon književnog događaja. Sutra je petnaesti jul... Kako razgovarati o snu prošlosti kroz okno budućeg?

I zaista kako? Koliko se ove tri dimenzije prepliću u našim životima i kako? Pouku i poruku krije ovaj urbani roman.
Nezaobilazna je i dobra muzika i festival, uz omaž, svojevrstan priručnik, čije postulate nam iznosi protagonista Steva Dević:
Postoje pesme uz koje doživite nirvanu. I te pesme se ne daju prepoznati tek tako. Njihova moć je u tome što se javljaju u posebnim trenucima, koji od njih čine da budu veličanstvene. Ne možeš, na primer, slušati Bajagin Ruski voz dok si negde na plaži, ili na klupi u parku, kad ti pojava žute zvezde izaziva kapljice znoja po telu. Ruski voz moraš slušati u snežnoj noći, kada se vraćaš kući, ili odlaziš od nje, moraš staviti slušalice, pustiti pesmu i kroz huk vetra, zebnju, ledenu noć koja dodiruje do samih kostiju, osetiti šta je on hteo reći tom pesmom. Tako, recimo, pesme „Goblina” ćeš najbolje doživeti, ako tokom njihovog koncerta pada kiša. Ne pada, pljušti, preseca telo, da uzbuđenju ne bude kraja, dok ti u magnovenju skačeš i svaki atom glasa puštaš u noć, trošeći predugo skupljanu energiju.

Na nekoj udaljenoj tački vankontekstualne paradigme značičenja, dodirnuće se ovi redovi sa čuvenim Vitezovićevim: Vidiš, Piki, s kojim se predznanjem ide u kafanu? I ovi Nemanjini likovi „laju na zvezde” i sudbinu, zbog toga beže od stvarnosti, a pišu i poeziju:

Zavoleh je, i pronađoh smisao života,
i ispunih suštinu što se iza večnog krije,
i postadoh čovek koji budan snije,
zavoleh je, po taktu nebeskih nota.

Da, postajući ljudi „koji budni snevaju” ‒ kako je to divno opevao Nemanja Sević.
Da odgovorim na postavljeno pitanje ‒ do idealne polovine će doći svi oni koji su znali šta tačno traže. Zato, pazite šta želite, možda vam se i ostvari ‒ nije u pitanju samo zakon privlačenja, nego što bi genijalni Milovan Vidaković rekao: Kosim hicem naglo prekinuti pospanost! Naravno, ne bukvalno, nego brzo na čitanje ovog romana, kako biste spoznali nove delove sebe, potisnute želje, zaboravljene idele i ostvarili ih!

Marina Đenadić