PREDGOVOR

Ova knjiga priča priču, iz vizure devojčice, potom tinejdžerke, pa samostalne mlade žene, emigrantsku biografiju, biografiju jednog prelomnog trenutka u detinjstvu koji će biti slutnja životne situacije koja će se ponavljati.

Opisujući život pre i život posle odlaska u drugu zemlju. Kontrastirajući ta dva sveta preko svog emotivnog profila, prikazaće gotovo idiličan život s majčinim roditeljima i majčinim bratom. Svaka od ovih zaštitničkih figura pružala je devojčici okrilje, sigurnost, toplinu i nesebičnu ljubav, tako da odsustvo roditelja nije traumatično. Majka je ekskluzivna radost, ona i njen kofer koji ovde simbolizuje tu nestalnost, kretanje, nedovršenost, neukorenjenost, iznenadnu promenu, čudo. Ali majka je i budući bol sudbinskog preokreta iznenadne bolesti i bespomoćnosti.

Junakinja se suočava s tuđim izborima koji kanališu njen sopstveni život, s nepravdom neizbora (... ono o čemu svi ćute/kada se donesu u tuđe ime odluke/ono što bi, kada bi se izgovorilo,/najviše bolelo...).

Rečenica o deset puta boljem životu ovde (na Zapadu), deset puta boljem životu dole (u voljenoj Domovini) predstavlja lajt-motiv sudara predstava o životu onom tamo –  odavde i onom tamo životu koji čezne za – ovde. Prema oba autorka ima kritički odnos predstavljajući ih preko određenih trenutaka kao što je obilazak psihijatrijske ustanove (dole, u Srbiji ali i u Švajcarskoj) ili opis učionice.

Čežnja je samo oblik neznanja. Kada se suočimo s istinom o pojedinim modelima, društvenim i ličnim, ostaje samo borba da se nađe izlaz, izbavljenje. I on je za junakinju došao kroz igru, folklor. Kao da je to bio onaj svet koji ju je čekao, koji je bio po njenoj meri, spas i radost. Mladalačkog druženja, bliskosti, otkačenosti, bez koje je nezamislivo hodanje po žici odrastanja.

Oštra i precizna zapažanja oblikuju malu galeriju portreta ličnosti koje predstavljaju junakinjino sazvežđe. To su deca, vršnjaci, u sličnom položaju kao mala junakinja-pripovedačica koji razvijaju prijateljske veze. Izuzetak je starica, komšinica, s kojom će devojčica ostvariti neobičnu bliskost, tim pre što je ona apsolutno netipična za tu sredinu. Starica je i sama netipična, kao i naša junakinja, devojčica sa sposobnošću da oseti druge ljude s dubinom nesvojstvenom svom uzrastu. Pojaviće se i stariji vršnjaci kako devojčica bude stasavala, prolazila kroz teška iskušenja majčine bolesti, usamljenosti, teških nametnutih izbora. Kada izađe iz tesnog kaputa nametnutih izbora, procvetaće, uz igru i druženje. Uz muziku, igru i nošnju svoga zavičaja, s ponosom i prkosom. S novim prijateljima. Sa starim ljubavima.

Nova kultura s kojom se pripovedačica Maša susreće ukazaće se jasnom simboličnošću prvog dana odlaska u novu školu u novoj zemlji. Maša će se izgubiti, ali biće dovoljno prisebna da sačeka majku. Već tada, ona ima zapažanja o ljudima koje viđa, primećuje da je niko nije ništa pitao, niko joj se nije obratio. I to će biti jedan od motiva, za ovde i dole, ovde drugarica neće deliti s tobom slatkiše iako joj ti daješ svoje, jer, ona mora da štedi, ovde se štedi.

Ovde, u Švajcarskoj, stanovi su prazni jer su prezauzeti roditelji odsutni a deca sablasno sama u njima. I drže se, stvarajući prostor podrške i topline u tuđem svetu, iščupani iz svog, poznatog.
I dva sveta, dve kulture neprestano će se preplitati, jedna u drugoj će se ogledati, i sticaće se u devojčici/devojci koja sve vidi, sve oseća i sve beleži. Razvija se i raste kao ličnost.

Ipak, ovo nije knjiga za decu iako je knjiga o bolnom odrastanju, to je knjiga koja opisuje krađu detinjstva koju su generacije iz ovog ili onog razloga iskusile. Surovo reflektovanje stvarnosti preko nedužne dece, koju niko ništa ne pita, čini od malog bića kofer, ono što se može spakovati i odneti od mesta A do mesta B. Ali, koferčići su našli svoj ponosni izlaz. Obuli su opanke zakoračivši u slobodu, spajajući se s precima, iskusili su dostojanstvenost usred čak neprijateljske sredine. Ne odričući se sebe, možemo i u tuđini biti svoji, poštovani, iako drugačiji i Drugi.

U strukturi su važni i poetski pasaži koji variraju ono izrečeno u prethodnom, proznom medaljonu i dodaju na već emotivnu priču iz dečje/mladalačke vizure jedan zgusnuti pregled, pogled pesničkog Ja.

Danica Vukićević