Алекса Шантић песник мултинационалног Мостара

“Све нам се више чини да Шантић није сам потражио азил улепоти поезије. Пре би се могло рећи да је сама поезија нашла својазил у лепоти овог човека. Био је српски песник, а муслимани су га,кажу, осећали да је њихов. Када је умирао, мора да се цео Мостарвајкао: Куда ће сад Алекса? У рај или џенет? Мостар се прекопоезије и живота Алексе Шантића извио на један тако загонетанначин да нам се из даљине причињава као близак и наш а када смоу њему - свечан и узвишен.Када се из својих даљина приближавамо Мостару, па ако се тајнаш наилазак поклопи и са сумраком, при првој, а неизбежнојпомисли на Алексу Шантића, препустимо се мало и поезији.Осетићемо се као да не улазимо у град, него у претпразничко вече”.
– Стеван Раичковић за свечани број листа “Зора”
(1968/1969. годину)

Један од најпознатијих песника пре свега српске (али и муслиманске), лирике на размеђи XIX и XX века, Алекса Шантић, рођен је у вишенационалном Мостару граду у срцу Херцеговине, 27. маја 1868. године у српској, грађанској и трговачкој породици од оца Риста. Имао је два брата Перу и Јакова, као и сестру Радојку која се удала за Алексиног пријатеља песника Светозара Ћоровића. Живот у трговачкој породици, где се породични посао, пре носио с генерације на генерацију, фрустрирајуће је деловао на песнички таленат млађаног будућег песничког великана, али му није сметао да великан стиха и постане. Поштујући традиционалне породичне вредности тог доба, одлази на школовање за трговца
у Трст код приватног учитеља Људевита Вуличевића и у Трговач ку школу у Љубљани, одакле се враћа у Мостар 1883. године. По повратку са школовања ступа на посао у трговинској радњи свог оца.

“Из Трста се вратио у Мостар 1883. и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.” – написао је о зачецима књижевног рада Светозар Ћоровић. Био је један од оснивача културног листа “Зора” као и председник Српског Пјевачког Друштва “Гусле” које је основано 1888.године. Ту је упознао и дружио се са познатим песницима тог доба:Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем и многим другим који су попут Шантића обележили епоху у којој суживели и стварали.

У друштву “Гусле” исказао је своје раскошне таленте, сем штоје водио друштво, био је и: рецитатор, глумац, певач, солиста навиолини, хоровођа, композитор… Тако је у “Гуслама” оставио неизбрисив траг своје свестране личности.
Заједно са Светозаром Ћоровићем 1896. и 1897. године бива уредник листа “Зора” а 1898. ту функцију дели са Јованом Дучићем.Својим деловањем, и делањем своје песничке сабраће, АлексаШантић од листа “Зора” ствара прворазредни културни догађај несамо за босанско-херцеговачку књижевност већ и за целокупну српску књижевност. У листу своје радове објављују: Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Иво Ћипико, Бранислав Нушић, Јован Скерлић и многи други српски књижевници. Са “Зором” сарађују и Хрват Антун Густав Матош иСловенац Иван Цанкар. Учешћем књижевника са простора Хрватске и Словеније, “Зора” представља клицу југословенске идеје
у књижевности.Негде око 1907. године Шантић почиње да се помало бави политиком са људима окупљеним око листа “Народ” који почиње да излази у Мостару. Већ у време анексионе кризе, 1909. године,под претњом хапшења, заједно са Светозаром Ћоровићем бежи у Италију. По повратку из изгнанства постаје посланик у Босанском сабору, а за време балканских ратова ватрени је заговорник слободарских идеја које подразумевају ослобађање, сада већ, еx-југословенских простора од свих завојевача. Због таквих идеја током Првог светског рата често бива хапшен као талац и оптуживан за издају Аустро-угарске монархије и бунтовништво. Српска краљевска академија га је изабрала за свог дописног члана 3. фебруара 1914. године.

Крај рата дочекује у знаку националног и личног страдања а остатак живота, до смрти, проводи у материјалној беди, али се књижевног стваралаштва не одриче. Умро је 2. фебруара 1924. године у родном Мостару од, тада неизлечиве болести, туберкулозе. Непознати песник је дописао један стих на Шантићеву песму “Емина”, која се и данас изводи као једна од непревазиђених севдалинки, и тај стих се пева у готово свим интегралним, музичким верзијама “Емине”:

“Умро стари пјесник,
Умрла Емина
Остала је тужна
Башта од јасмина
Разбио се ибрик
Увенуло цвијеће
Пјесма о Емини
Никад умријет’ неће”

Алекса Шантић био је много више од песника који је написао „Емину“ - по којој га млађе генерације данас углавном препознају. Био је хуманиста који је упозоравао да се родна груда не напушта. А изнад свега Мостарац који је волео свој град и кога је град волео свим срцем. За такве вредности у Мостару, чини се, данас нема места. Зато је чувена мостарска гимназија која је до грађанског рата деведесетих година носила Шантићево име, данас само Гимназија
Мостар, док је Шантићева улица постала Улица Миле Будака. Али велики песник је само “скрајнут” у страну у свом родном и вољеном граду, и надамо се да то неће дуго потрајати. Дан данас у околини Сомбора постоји насеље Алекса Шантић које је добило име по овом великом песнику 1924. године. Формирано је за потребе српских добровољаца из Првог светског рата.

Стваралаштво Алексе Шантића

Стваралаштво Алексе Шантића почиње крајем XIX века и обележава почетак XX века. Прву песму објавио је 1886. године а прву збирку песама 1891. године. На песничко формирање, овог великог песника, еx-југословенских простора, највише су утицали Војислав илић и Јован Јовановић Змај, са наших простора, а велики удео имао је и велики немачки песник Хајнрих Хајне. Шантић је исказивао дивљење и према другим немачким романтичарима, који су, такође, утицали на стварање његовог песничког профила. Од својих узора веома лако је прихватао идеје и разрађивао на свој,
особен начин. Поезија Алексе Шантића ослања се на љубавну, националну и социјалну тематику, што га, на неки начин одваја од, такође, познатих песника његовог доба Јована Дучића и Милана Ракића, који су у своју поезију уносили нове европске вредности у песништву. Судбоносно везан за поезију са огњишта, са правом носи епитет националног песника. Књижевна критика није благонаклоно гледала на Шантићев стил писања. На самом почетку, оштре критике и нимало биране речи у њима („... Шантић у љубавној лирици „брбља, којешта“...“) многе песнике би натерале да се окану ћорава посла и окрену свом свакодневном испразном животу, но не и Алексу. Он је упорношћу једног искреног Херцеговца, мада недовољно образован, „радио“ на самом себи, и већ после неколико година из његовог пера клизила је поезија коју ни критика није могла, и да је хтела, да игнорише. Најупорнији у подели негативних критика младом песнику био је критичар Богдан Поповић, велико име књижевне критике тог доба, он пише о Шантићу:

„Г. Шантић добро пише кад пише дикцијом која му је позната, дикцијом које образац имате у Бранка (Радичевића – прим. СК) и у народном песништву, и којом су са сразмерно малим разликама, према свом темпераменту писали и Змај (Јован Јовановић – прим. СК) и Јакшић (Ђура – прим. СК). А пише рђаво кад пише оним уметничким, китњастим стилом, којим су наши песници почели писати од Војислава Илића, и који се углавном састоји у тражењу живопосних и бележењу суптилнијих појединости, у бирању лепих речи (лепих по значењу и по изговору, у већем шаренилу боје и прелива. Међутим ни он ни већина његових другова нису за такав стил били спремни. Тим стилом је нарочито тешко писати: ту
су појединости чешће и суптилније, преливи тананији, потреба за маштом и емоцијом већа, а и хармонију је ту много теже одржати; у том стилу погдекад греше и велики вештаци. Тим ће пре грешити наши песници, у којих и иначе стил није никад био најјача страна. Човек се учи на обрасцима, а обрасци на којима су се наши песници могли учити том стилу били су несавршени у многом погледу. Они наши песници који су знали само српски (а то је најчешће случај са данашњим нашим песницима) имали су и мало образаца и обрасце најчешће сумњиве вредности...“

Богдан Поповић је с правом у својим критикама помињао и Шантићев језик, понекад и неразумњив, као да је песник у очајничкој потрази за римом кратио или продужавао речи чинећи ихнеразумљивим. Те су критике имале очигледно позитиван утицај на Шантића који временом све више обраћа пажњу, трудећи се да усаврши свој „китњасти стил“. Но ниједна, па и најлошија критика није могла од Шантића да направи извештаченог песника, остајао је веран свом народу и говору и емоцијама народа из кога је потекао и са којим је живео.Деценију касније после критике Богдана Поповића, Јован Скерлић пише о Шантићу у „Историји нове српске књижевности“:

„Шантић је почео подражавањем Змаја, тим је подпао под јакутицај Војислава Илића, и за дуго се није могао oслободити туђих утицаја. За последњих десетак година он се развио у оригиналногпесника, који има два основна и јака осећања: жарку љубав према своме народу, и дубоку сету за младошћу која одлази. Искрен и природан, он у стихове ставља откуцаје свога срца, и пева не као песнички занатлија но као човек који је све то живео и осећао. Он је један од оних који су обновили старију, готово заборављену патриотску поезију, давши јој стварнију и разумнију садржину, а
исренији и топлији тон“.

Скерлић је о Шантићу писао још, на пример једно врло занимљиво и пре свега јако афирмативно мишљење:

“… најбољи родољубиви песник наш, који понижену и готово заборављену родољубиву поезију подиже до њене негдашње висине из доба Змаја и Јакшића”.

Када се све сабере Шантић не само да није био миљеник критике, већ га је она понекад и “убијала у појам”, мада, да ли заслугом критике или његовим песничким сазревањем, изгледало је као да “умесне” примедбе критичара усваја и мења у својој поезији, оно што, није било “савршено” и “по мери”. Да му одиста неправедне и негативне критике стварно озбиљно сметају може се прочитати из једног Шантићевог писма из 1912. године, где каже:

“Од синоћ како сам у пошљедњој свесци “Љетописа” прочитао критику Васе Стајића на моју књигу пјесама још не могу да себи дођем, као да ме неко по мозгу смандерисо’… Шта све у тој критици није речено? На прво мјесто и главно мој критичар истиче да немам никаква талента, да нисам пјесник, а друго – да сам позајмљивао грађу за пјесме од Дучића, Ракића и Вељка Петровића, нарочито од овог пошљедњег. Међутим, ја сам све своје пјесме скоро написао прије него ли се В. Петровић јавио, а нарочито пјесме патриотске. Да је ова критика изашла у једном политичком листу, не бих се на њу ни осврнуо. Али пошто је изишла у “Љетопису” коме је данас уредник један Т. Остојић, боли ме и веома боли и за
дуго нећу имати мира нити воље за рад, све дотле док бар један бољи критичар наш ову критику не обори или је не потврди, па да једном знам на чему сам. Хтио сам писати Скерлићу, али сам од тога одустао, јер се бојим да не би криво тумачио да сам малодушан и сујетан. А вјеруј ми, нити сам малодушан ни сујетан, него ме само неправда боли, јер онаку критику нисам бар овога пута заслужио, јер ипак држим да нешто вриједим”.

Љубавно песништво Алексе Шантића одише жалом за неоствареним љубавима. Посебно, што је, прво, био заљубљен у Анку Томлиновић, где је вера била сметња да своју љубавну жар задовољи. Анка је била католичке а Алекса православне вере. Потом, пропала му је љубав и са Зорком Шолин, богатом мостарком, чија је породица утицала да се Зорка трајно не веже за младог песника. Обхрван љубавним јадима његова љубавна поезија не одише оптимизмом већ их обележава снажна емоција љубавне туге. Љубавна поезија Алексе Шантића обележена је и јаким утицајем босанко-херцеговачких народних песама тог доба. познатијим као севдалинке. Поезија смештена у природном окружењу, тамо где је настала, где се догађала: у баштама, хамамима, под шадрванима, под мушебацима, с мирисом ђула и бехара... одише чежњом за
неоствареним љубавима. Девојке у његовим песмама су окићене ђерданима, заносних бокова, имају лепоту недодирљивих жена... описане језиком неостварене чежње, оне и дан данас, мушким читаоцима Алексине поезије, дочаравају жар коју је и он осећао док је те песме стварао. Величину такве љубавне поезије умеју да схвате само они који могу да воле и знају шта је то патити због љубави. У познијим годинама неостварене љубавне жеље и чежња
прерастају у жал за младошћу, што је дакако одлика свих романтичних људи који с годинама сагледавају шта су све пропустили и тек тада проналазе путеве које у младости нису могли да сагледају. На другој страни Алекса Шантић пише врло упечатљиву социјалну поезију, ни мало не марећи, што у истој, без имало милости, бичује грађански сталеж коме и сам припада. Та социјална нит, данас би се могла назвати ангажована, у поезији Алексе Шантића пре свега је иницирана тешким положајем сељака и радништва, разапетим између бездушних властелина и окупационе аустро-угарске олигархије, спремне да исцеде последњу кап зноја из напаћеног народа. Вапај угњетеног народа, пре свега сељака и печалбара који са знојем окупане земље и бродова који их воде у непознато гледајући у небо, траже, “Хљеба, хљеба!”. Песмом “Остајте овде”, поетским урликом пуним оправданог гнева, Алекса позива “ печалбаре” да не одлазе “трбухом за крухом” и граде на свом зноју туђи бољи свет. Задојен српском али и југословенском идејом, он је фанатично на страни оних који су спремни да остајући на овим просторима, дају све, па и себе, за боље сутра народа коме припадају. У неким строфама песимистички настројен ипак, ма како то сад неком буде горко звучало, Шантић говори: “васкрсење не бива без смрти”.

Повезницу између социјалне поезије и национално освешћене пронаћићемо лако у песмама које је Алекса Шантић, током свог плодног поетског делатништва, писао далеко од родне груде. Ако је у љубавним песмама, нескривено кокетирао са муслиманским севдалинкама, песмама из народа, онда се у националној поезији Алекса Шантић добро сналазио имајући за узор српске народне песме, јунаке и митова из најсветлијих српских дана. Свети Сава, мит о Косову, српски владари и јунаци у родољубивој поезији Алексе Шантића представљају барјак под којим је позивао да се ослобођени, васколики српски народ, окупи за коначно ослобођење од стега свеколиких завојевача. Било би неправедно
истаћи, да је Алекса Шантић у својој родољубивој поезији мислио само на српски народ. Напротив, управо у тим везама социјалне и родољубиве поезије, Алекса је успешно повезивао и друге народе, пре свега муслимане и хрвате, да се уједине у идеји за ослобођење од туђинске власти.

Логично је да припадност српској етничком корпусу, за резултат има и највећи део песама у којима је српство на првом месту, што је свакако иницирало Скерлића, да, (горе наведено, у критикама), Шантића прогласи “највећим родољубивим песником”. Напросто морамо закључити да је Алексино родољубље било широко као и његова балканска, херцеговачка душа, зачета у вишенационалном Мостару! Слично је размишљао и др Војислав Ђурић који је управо на
ову тему, у предговору, својих САБРАНИХ ДЕЛА – Алексе Шантића, записао:

“Шантићева патриотска поезија не састоји се само из темпераментних поклича, из лирских декларација, иза којих би стајао некакав апстрактни народ и отаџбина, него – најчешће – из живих и инпресивних слика наших људи и наше земље”.

Рекли су о Шантићу

Алекса Шантић нема “мртву душу”, и оно што пева није ни “поезија трулежи” ни “поезија грча”. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што осећа и чији стихови су, што је рекао један модерни песник: “ломни мостови бачени с једне душе на другу”
Јован Скерлић (1911)

Шантић је песник без велике страсти и без пламеног патоса. Богатство речи није велико, јер не треба. Богатство осећаја је веће, али је скрушено, затрпано и припитомљено. Песме нису рађене са великом интонацијом. И већином се не завршавају тријумфално.
Исидора Секулић (1913)

Међу свим љубавима, међу свим борбама за њ је најважнија љубав домовинска, борба домовинска; он ради тога пјева: ради те љубави, ради те борбе, не само ради љубави, која је код стихотворца доста обично ријеч толико празна колико лијепа, него нарочито ради борбе. Јер њему није доста проблематично осјећање за рођену груду, он хоће и активно ђело грмећи иза истинских болних акцената Сеобе у грому слободне душе повријеђене свим понижењима нашега сужањства посвудашњега.
Тин Ујевић (1912)

Шантић се више не да замислити без позадине Мостара ни као родољубиви песник, ни као тумач Али-бегова севдаха, ни као сетни израз животне јесени, коју појачано осећа везан за драге објекте младости, ни, најзад, као љубитељ оне старе, патриархалне средине коју је волео као најбољи део себе и која га је, у ствари, и дала баш таквог какав је остао кроз цео живот. Шантић се и не замишља више без Мостара, али ни Мостар без Шантића и његове поезије, исто као ни Врање без Борисава Станковића. Та два имена вежу се сад заједно као каква нераздвојна целина.
Владимир Ћоровић (1928)

Алекса Шантић је изванредно саосећајна природа. Саучешће и љубав у њему трајно и код њега нераздвојно живе. Цела његова поезија из тог извора је и наврела. Али уз ову осећајност, Шантић има и идеја које се из ове психологије исткристалисавају, и његове социјалне песме имају своју особену, рекао бих емотивну мисаоност. Тачно, говорећи, она је филозофски врло рудиментарна, и морало би се још рећи да и не казује ништа нарочито ново. Али, према речима једног француског естетичара “од песника се не тражи оригиналност филозофских идеја, него оригиналност
филозофских осећања”. Шантићева социјална осећања имају у овом смислу нечег поетски филозофскога у себи, и то је изражено на један оригиналан начин, и први пут у нашој поезији овако не случајно, већ кроз један песнички став, и први пут сасвим спонтано, из самога песничког бића, а никаквим посредством теоријски примљене мисли. И то чисто стање Шантићеве социјалне песме је и њен највиши квалитет.
Милан Богдановић (1920)

“Крв јуначка, душа девојачка”, дискретан и повучен, народни човек зато јер божји човек, Алекса Шантић више је волео, што се тиче њега лично, срећу у малом кругу него славу у великом. Дочекао је обрнуто. Човек фамилијарно нежан до крајности, копао је гроб за гробом и проживео самохран, без личнога гнезда; а сусрео славу ретку међу песницима, да га већ од младости признају народним. Као народни човек заслужио је славу још већу, да буде велики човек.
Перо Слијепчевић (1934)

Алекса Шантић је био племенита и човекољубива песничка фигура: природан и егзотичан у исти мах, везан за своје родно тле и срцем и разумом, он је изражавајући свој град и свој ужи завичај успео да постане присан нашем свету и у осталим крајевима земље. Но своју уметност није довољно неговао, и то у времену када је ниво наше писмености нагло скочио, и када су језичке и формалне небрижљивости већ постајале грех, истина – привремен… Био је то песник с веома широким тематским дијапазоном, који иструменте свога израза није на жалост развио у мери која би од њега
начинила једнога од првих наших песника.
Миодраг Павловић (1964)

Био је скројен од достојанства, са својим јадом носио се у себи, мало коме се тужио. Кад би дошао у весело друштво мостарско, здрави медитерански кикот његових пријатеља није код њега изазивао завист, него немушту тугу над самим собом, па би се искрадао из раздраганих мостарских магаза и по неколико дана затварао се у своју собу. Његов бол остајао је у њему као што је он остајао у свом Мостару. Све његове љубави имале су сјај, шаре и мирис наших старих шехера, биле су бијеле и једним чедним златом извезене као чеврме давно одминулих патријархалних девојака, па
су и све његове мржње, оне против сваке сатрапије и против све животињске нискости, биле лијепе, праведничке, у име љепоте…
Скендер Куленовић (1968)

БИБЛИОГРАФИЈА
(Прегледом су обухваћене књиге за живота великог песника)

1. ПЈЕСМЕ, Мостар, 1891. Штампарија Владимира М. Радовића.
2. ПЈЕСМЕ, Мостар, 1895, Књига II. Штампарија Владимира М. Радовића
3. ПЈЕСМЕ, Мостар, 1901. Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића.
4. ПОД МАГЛОМ. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907.Штампа Демократска штампарија.
5. ПЈЕСМЕ, Мостар, 1908. Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића
6. ПОД МАГЛОМ. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908. Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића.      Мала библиотека, књига XXX, св. 150.
7. ПЈЕСМЕ, Београд, 1911. Штампарија Саве Раденковића и брата. Српска књижевна задруга. књ. 135.
8. ХАСАНАГИНИЦА,1911. Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277.      Штампарија “Натошевић”.
9. НА СТАРИМ ОГЊИШТИМА, Мостар, 1913. Пјесме. Књижара Трифка Дудића. 1913.
10. НА СТАРИМ ОГЊИШТИМА, Београд, 1914, Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара.
11. ПЕСМЕ, Загреб, 1918(?) Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). “Књижевни југ”.
12. ХАСАНАГИНИЦА, Београд - Сарајево 1919 Драмска слика с певањем. Друго издање. И. Ђ. Ђурђевић. Мала библиотека,        књ.211.
13. НА СТАРИМ ОГЊИШТИМА, Сарајево, 1920. Песме. Треће попуњено издање из 1914. Просвета.
14. ПОД МАГЛОМ, Београд - Сарајево 1920. Слика из горње Херцеговине. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига       150.
15. ПЕСМЕ, Београд 1924. Издавачка књижарница Геце Кона. Шантићев преводилачки рад
1. ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО, Мостар, 1897. Пјесме Хајнриха Хајнеа. Књижарница Пахер и Кисић 1897.
2. ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО, Мостар, 1898. Пјесме Хајнриха Хајнеа. (Друго попуњено, поправљено и илустровано издање.)      Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.
3. ИЗ ЊЕМАЧКЕ ЛИРИКЕ, Мостар, 1910. Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. Мала библиотека, књ.      XXXVI, св. 178-185.
4. ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО, Београд - Сарајево 1919. С предговором Марка Цара. И. Ђ. Ђурђевић. Мала библиотека, књ. 199.
5. ПЕСМЕ РОБА, Сватоплук Чех, Сарајево 1919. Уредништво “Звона”.
6. ВИЉЕМ ТЕЛ. Београд, 1922. Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. Српска књижевна задруга,      књ.167.
7. ИЗ ХАЈНЕОВЕ ЛИРИКЕ, Мостар, 1923. Књижарница Трифка Дудића.

Стеван Крстец