Recenzija

Igra ili istina Violete Aleksić?

Ove kratke prozne tvorevine Violete Aleksić objedinjene pod uslovnim zajedničkim nazivom „priče“ pokazuju zamah i širinu njenog talenta. Iako je autorka do sada objavila nekoliko odličnih zbirki poezije i roman U tvojim godinama, izgleda da joj žanr „priče“ najviše odgovara.

Ona pripoveda lako, jednostavnim stilom, što je potvrdila i realizacija različitih podvrsta ovog žanra. U ovoj zbirci čitalac će naići i ta crticu – kratku priču, koja je jedan od najmodernijih i najaktuelnijih žanrova u svetu, kakva je duhovita Violetina crtica Akcija „smajli“. Osim crtica, čitalac će uživati i u maestralnim novelama, u kojima se konflikt komično razrešava, poput one  Dan kada se „bre” vratilo kući. I, naravno, kako to dolikuje pravim velikim pripovedačima, tu su i razvijene pripovetke, poput onih Stankovićevih, koje predstavljaju bisere naše književnosti, kakva je i Violetina E, bre, čovek, koja je pisana dijalektom govora sa juga Srbije sa sitnim primesama romskog govora. Pored doprinosa književnosti na dijalektu i slike leksike i strukture tog govora, ova pripovetka je inovativna i sa stanovišta forme – reč je o redukovanom skazu, koji je koristio i Dragoslav Mihailović, samo što dijaloške replike Violetinih junaka su psihološki produbljenije, čineći korak napred u razvoju psihološke pripovetke, koja je u našoj književnosti prisutna i razvija se već gotovo dva veka.

Jednostavan, kolokvijalan jezik, ponekad i žargon ovih pripovedaka, lako može da zavara površnog čitaoca. On je samo deo karakterizacije i motivacije ove višeslojne proze. Naizgled slučajno, poigravajući se sa kolektivno nesvesnim – pripovetka pisana na osnovu narodnog verovanja, legende, iz okoline Levča –  Ukleta kuća kraj jezera je modernistički nadograđena. Jeziv prizor – usamljena kuća kraj jezera, proricanje zle kobi na samom početku su samo maestralni delovi „igre” i „poigravanja” sa čitalačkim očekivanjima. To je ta iluzija pripovedanja i „pričanja” u koju je čitalac genijalno uvučen kada elementi epiloga ne mogu da se predvide, pojedine sekvence mogu samo da se naslute, a napetost raste, ukrašena velom mistike, te se epilogom postižu delovi katarze, a čitalac ostaje prvo zatečen pa kasnije biva rasterećen, kao da je učestvovao u nekoj zanimljivoj igri, a sada traži poentu i istinu.

Sličan efekat prevarenog čitaočevog očekivanja maestralno je izveden u pripoveci Prvi čas, obrađujući na sasvim nov način motiv sukoba generacija – i predstavniku jedne i predstavniku druge generacije je mnogo toga nepoznato, što predstavlja vrlo domišljatu igru iz koje će učiti i jedan i dugi – a istina… Istina je negde tamo – na čitaocu je da o njoj prosudi.

Ovo filozofsko pitanje je i činilac jedne Violetine pripovetke – Prirodni ciklus:
Igra ili istina u prirodnom procesu. Biti na grani ili u gnezdu?! Koliko duše ima u svemu tome?

Nije li ovo odgonetanje suštine postojanja? Do čega se dolazi čitajući ovu zbirku?

Suština se krije i u simbolima, kakvi su dva šešira u noveli Kod dva šešira.

A čemu sve to služi, najbolji odgovor je dao Ivo Andrić u besedi O priči i pričanju:
…Svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti.

Sličnu pouku i poruku u sebi sadrži i sa sobom nosi i ova Violetina proza, a izražena je i u sledećim Andrićevim rečima:
Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Svoj celokupan identitet Violeta Aleksić dostojanstveno nosi, jednako kao i svoj, ovom zbirkom priča, žanrovski zaokružen književni opus, pri čemu je, i pre i posle svega, veliki čovek.

Sublimaciju poetičkih, a na izvestan način i životnih tendencija, koje su začete još u njenoj poeziji, a razvijale se i u romanu i ovim pripovetkama, svedoče i ovi redovi:
Negde u mojoj pesmi sakrila sam tuđe mirise koje sam hrabro prisvojila u noći okruglog meseca, jer i nije moglo drugačije. Život je čudan momak, nema rasprave sa njim, pogotovu ako se hrabrost odrobija i u tvojim, mojim godinama, shvati se da nema velikog uticaja logika trenutka. Nisi ti meni bilo ko, zar ne? I isto znači na svim jezicima... (pripovetka Trenutak)

A šta je igra, a šta istina, prosudite sami.