Evokacija života Latinke Đorđević
poetskom zbirkom „Cvetovi starog panja"

                Stasavajući kroz vekove i prateći sve mene čovekovog evolucijskog razvoja, književnost je bila predodređena da se bavi pitanjem egzistencije i suštine čovekovog bića. Savremeni pesnici ophrvani naprednim civilizacijskim tekovinama sve više poniru u sebe u pokušaju da daju odgovore na pitanja sopstvene duše i sopstvenog suštastva. Poetski rukopis Latinke Đorđević predočiće traganje koje se meri sećanjem i osećanjem života u svoj njegovoj punoći.

            U pokušaju da izmiri večne antagonizme, koji prate univerzalni ljudski kod, Latinka Đorđević će svojim pesničkim izrazom izliti posebnu temporalnu filosofemu kao želju da poveže prošlost i budućnost sećanjima koja za večnost ostaju. Tu večnost pesnikinja neumorno gradi u svom srcu, pokušavajući da premosti jaz među svetovima koji anticipiraju drugačiji odnos prema životu i vrednostima. Ne dozvolivši da sve što nosi predznak novog bude suprotstavljeno ideji starog, poezija smeštena među korice ove knjige može se sagledati i kao most koji povezuje obale na kojima stoje detinjstvo i mladost s jedne i zrelo doba s druge strane.

            Dvojnost stihovanog prikaza sveta kod Latinke Đorđević implicira dijahronijsko raslojavanje zamišljenog i željenog, kroz univerzalne sukobe dobra i zla, morala i nemorala, svetlosti i tame. U takvom poetskom diskursu nema grotesknih momenata, iako će emocionalni korpus biti obogaćen nijansiranim suplementima raspoloženja i perspektive. Lirski subjekt ima stajnu tačku srca, koja u mnogome određuje ton i intenzitet emotivnih opservacija, od onih koje su pesimistički spremne u otpozdrav životu do onih koje optimistički grade verovanje u vreme koje implicite objašnjava ljude u njihovoj biti. Latinka Đorđević ne plaši se da se zagleda u svoju senku, jer kroz nju konturiše život bez lažnog vitalizma i nesmislenog poleta i gradi svest o položaju sopstvenog bića u opštem bivstvu.

            Pesnikinja svojim poetskim vezom ispisuje apoteozu uspomenama kao vrednosti kojoj ni zaborav ništa ne može. Uspomene su za nju beg i sklonište od maglene vizije sadašnjosti, u kojoj nema pravih prijatelja, postojane ljubavi i iskrenog poštovanja. Realnost guši svaku mogućnost nežnog srca da se održi nevinim i čistim, pa je sakrivanje u neka izmaštana vremena preko potrebno. Direktne kauzalnosti za to u ovim stihovima nema, ali se u svakom izgovorenom glasu i napisanom slovu oseća težina nepripadanja svetu koji nudi kameleonovsku zaostavštinu, u kojoj prepoznavanje iziskuje samo formu čoveka.

            Latinka Đorđević se ne plaši da peva o zrelom dobu, o intimnom proživljavanju smrti kao neminovnosti, ali se njena poezija ne svodi na postegzistencijalistički izraz nihilističkog poniranja u ništavnost. Nasuprot tome, Latinka se nada, želi, proživljava i traži, a njeni životni i stvaralački impulsi bivaju sve jači i utemeljeniji u ono što život kroz brojne metamorfoze sa sobom nosi. Stari panj u viziji pesnikinje ima višestruku simboličku vrednost. On je koren, tradicija, vezanost, pripadnost, ali i postojanost, trajanje, nezaborav. Svaka pesma ove zbirke mogla bi biti po jedan god starog panja, koji ne samo da će iscvetati lepotom umetničkog oblikovanja stihovanjem, nego će biti i zalog za budućnost generacijama koje dolaze.

            Iako okrenuta prošlosti, kroz tihu bojazan za budućnost, ova poetska zbirka vrlo dobro korespondira i sa sadašnjošću. Svet koji sublimiše utiske iz svakodnevice ima svoj duhovni aspekt i nije lišen metafizičkog prizvuka. U potpuno izgrađenoj kosmogonijskoj viziji, koja se u pesmama prepoznaje, nema generalizacije osećaja, ni uopštavanja stavova, već se insistira na intimnim preživljavanjima lirskog subjekta, koga često postavljamo kao ekvivalent pesnikinji. Ona racionalno vidi sve mane i vrline sveta, ali ih iracionalno ne prima, jer je iz svog duhovnog zavičaja ponela u dubini duše sliku koja nije utopistički idealna i ne predstavlja opšteljudsku harmoniju, ali je građena na visokim normama časti, morala i poštenja. Verna tim principima, Latinka će ispisivati pesme koje su daleko od gorkog ukusa i gnušanja nad anomalijama savremenog života, već pesme koje i razočarenje čine kritički prepoznatljivim. Kroz pojedine gotovo satirične stihove, ona će se uhvatiti u koštac i sa ironijom koja zahvata duh prolaskom neispunjenog vremena, pa su pojedine pesme defetistički obojene, ali one ne predstavljaju jeftin bunt, već su izraz tihog narastajućeg nezadovoljstva koje prati potraga za istinom, kao nepatvorenom vrednosti.

            Mnoge pesme, kao i sam naslov ove zbirke, motivski se vezuju za prirodu. Ona nije samo scenografija za osećanja, već ih metaforički prati i upotpunjuje. Pesnikinja dokazuje da je čovek apstrahovan kroz svoju prirodnost, a iskonska prirodnost podrazumeva njegovu nesputanost u mislima, osećanjima i htenjima. Ovladavati sopstvenom prirodom značilo bi stopiti se s pejzažima u kojima ima varnica najintimnijih proživljavanja. Poetska treperenja Latinke Đorđević su zato vrlo pitoreskna, tako da se može steći utisak da ona pušta emocije da slobodno šetaju poljanama, druže se s pticama, osluškuju šum vetra i žubor vode, budu vođene olfaktivnom magijom cvetanja, ali i da sebe tako pročišćavaju i svode na apsolutnu esenciju. Samo takve emocije u sadejstvu s moćima prirode, u viziji pesnikinje dostojne su pravog čoveka.

            Večna tema ljubavi u stvaranju Latinke Đorđević zauzima značajno mesto. Pesme ove knjige predstavljaju ljubav kao svevremenu kategoriju i kao fenomen koji obezbeđuje trajanje. Zanesena čarolijom mesečine, penikinja postojanje prepoznaje kroz ljubav koja svoju magiju postiže samo ako se daruje i dar voljenja čistim srcem primi. Nežnost kao lajtmotiv postaje drhtaj duše koja kroz najsakrivenije želje strepi, nada se i čezne, pa pesme postaju zatvorenije, tiše, suptilnije. Ljubav za Latinku nije jednosmerna, iako se ona skoro autobiografski u svojoj poeziji stavlja u ulogu davaoca. Takođe, ljubav nije predočena samo u muško - ženskom smislu, već je izraz opšteg, koje stasava u vrlinu. Nema divnije ljubavi od one koja se prepozna u bajkovitim jezerima majčinih očiju, ni veće ushićenosti od one koja zaiskri između behara mladalačkih nemira. Iako poetski kontekst sve kvalifikuje u domenu uspomena, pesnikinja prevladava i sopstveni koncept sećanja, računajući na život koji je celovit i jedinstven samo ako se segmentima sazdanim od trenutaka duboke posvećenosti gradi.

            Iako jako emotivno obojena, zbirka pesma „Cvetovi starog panja" nudi i složenu refleksivnost, posebno naglašenu u neimenovanim lirskim minijaturama. Pesnikinja se bavi pitanjima kojima su se bavili još drevni filosofi, iako skromno napominjući da takvi spisi nisu premudrost, već čovekova težnja da se odredi. Lirske minijature namerno ostaju neimenovane kako bi metaforički smisao dobio opšti karakter i kroz recepciju upio široko iskustvo čitalaca. Međutim, u ovim stihovima nema naglašene pojedinačne empirijske note, već se individualizovanom semantikom dolazi do mogućih rešenja, pa mnogi zapisi ovog tipa nose sličnosti sa haiku formom, ili se karakterišu izraženom apoftegmičnošću. Invencija pesnikinje omogućiće pogled na ljudske fenomene kroz ono što metonimijski izmiče površnom opažanju. Taj misaoni put polazi od problemskog pristupa začetku života, pa seže sve do problematizovanja isticanja životnih sokova, kada se ovostranost preobraća u svoje janusovsko lice.

            Pesnički jezik Latinke Đorđević je lak, jasan, precizan, tako da predstavlja izazov za kodifikovanje metafora. Ona se poigrava sintagmatskim spojevima, tražeći od čitaoca da u sopstvenoj imaginaciji usložne jednostavne prikaze slojevitim raščlanjivanjem smisla. Jezgrovitim iskazom i emotivnom zgusnutošću stil ove zbirke ima specifično umetničko oblikovanje, koje ne robuje stihu i ritmu, ali svojom punoćom nudi koncentrisanje na sadržinu kao glavni element pevanja.

            U iščitavanju poetske zbirke Latinke Đorđević može se primetiti težnja da se čovek situira misaono, emotivno, duhovno, ali i da ostane veran sebi nekadašnjem da bi sazdao sebe budućeg. Evokacijom prošlosti ove pesme treba da nam pokažu put kojim ćemo hrabro, podignutih glava koračati kroz vreme koje se ne meri danima, godinama, vekovima, već otkucajima srca i teperenjem duše, a pesnikinja nam cvetovima ove zbirke nudi bogatstvo svog unutrašnjeg sveta kao zaklon od surovosti svakodnevnog života. Baš taj iskren pristup stvaranju i čitalačkoj publici Latinku Đorđević dovodi u sam vrh poetesa dvadeset prvog veka, a ova knjiga samo je još jedna u nizu koje to potvrđuju.

Aleksandra Stojaković,
diplomirani filolog za književnost i srpski jezik