ЉУБАВ У СВЕТЛОСТИ АЗУРА

            Књига песама „Чулност одовуд“ Мике Влацовића Владисављевића састављена је из два циклуса : „Славље зрневља мудрости у вину“ и „Светлост љубави азура“. Књига је написана у слободном стиху и садржи укупно 131 песму.
Поетика Мике Влацовића Владисављевића баштини све оне лирске сокове од античке дионизијске опијености љубављу и вином до средњoвековне химничне поетике Светих отаца па све до српске међуратне и поратне лирике.

            У овој поезији лирски субјект није онај који само пева, већ је тај који живи поезију кроз љубaв, кроз младо вино, кроз белу крв небеску у дугим ноћима. Лирски субјект је и стваралац и учесник збивања и на земљи и на небу.Он је тај који је свесно  и својевољно прикован на крст љубави, он је тај који се жртвује за све заљубљене и добровољно иде на стуб срама, добровољно пије чашу отрова да би кроз љубав васкрснуо, он је тај који љубављу чулном, али и ванвременском искупљује све грехове земаљске.

            У песми „ Немост твог имена“песник се пита :

            „Како се десило
            да је искрварио један цео свет
            у малом човеку?“

            Заиста, песник дотиче овим стиховима душу обичног, малог човека,изгубљеног у мравињаку људском, без славе, богатства и имена у чијем срцу крвари свет.

            Песник је у овој књизи подигао жену на врховни пиједестал, она је стожер свих певања, она је и девица и зрела жена, и мајка и блудница и Софиа и Божица.

            Све време лирски субјект је у потрази за изгубљеном љубављу, све време у тражењу смисла у светлости азура. Он је тражи и у облацима, и у душама предака, и у семену и плоду, и у лету птица , покушавајући да пронађе ту своју аниму, тај изгубљени део душе, стапајући се са женским принципом како би остварио целину бића.А оно,будући раздвојено и расцепљено искушава нашег песника, доводи га у љубавне екстазе, као и на ивицу смрти, доводи га до спознаје Софие, свете небеске мудрости, као и до тамне стране људскога бивања, отеловљеног у смрти.

            Тематско –мотивски поезија Мике Влацовића Владисављевића  осцилује на клатну од сурове рeалности до небеског савршенства,од света чулности, до света мистичности и оностраног. Све време ова нас поeзија запљускује оностраним увидима лирског субјекта, испевана кроз цветове белих  трешања, кроз младо вино и заруделе зоре, кроз семе које сејач сеје у тек узораној земљи.

            У овој поезији столује мудрац и мудрост и то она божанска, небеска , садржана између редова,скривених у ткиву језика.Ова поетика нам омамљује чула да би нас довела пред врата тајне.А тајна је у семену, у плоду, тајна је у рађању без које љубави не би ни било.

            Песнички поступак Мике Влацовића Владисављевића је својеврсно препуштање речима, које га несвесно носе као река. Бујица речи одзвања диљем ове књиге, ослобођена строгих правила кроз распеваност слободног стиха. Лирски субјект, у заносу, у некој врсти транса пева најлепше ноте, сасвим несвесно и узвишено.

            Ова поезија је и у сталној потрази за човековом изгубљеном суштином.

            У њој се осликава читав један свет сремачке равнице из песниковог завичаја, мотиви детињства, кућног прага, винограда, ливада и поља. У њој се сеје и жање, у њој су беле зоре заруделе у срцу песника, које дрхти на грудима љубљене. Лирски субјект у потрази за својом анимом, скривеном у жени, у том другом Ја, обилази библиотеке, обилази музеје и светилишта, чак је тражи и „стопљену у сваком каменчићу Аничковог моста“, како песник пева у једном стиху.

            Песник Мика Влацовић Владисављевић је боем душе, опијен љубављу и лепотом жене, скривене у светлости азурноплаве течности, коју испија свакодневно из крчага лепоте. Он је боем старог кова, оних скадарлијских сутона и дама са шеширима у блиставој тоалети, као и младих девица, из чијих дојки капље млеко искони, Он је онај у којем тече крв бела, божанска. Он је тај који пије млеко искони из пехара Граловог. У потрази за Гралом, ова поетика сва је устрептала од суза за изгубљеном суштином, због човековог пада, а опет тако грешан, Он, трагач по беспућима љубави налази за све људе излаз и спас. Песник опрашта жени прародитељски грех, он је тај који је и кривац и жртва, на коленима судбине, искушаван. А Смрти, Смрти се осмехује, гледа јој право у лице, без страха, љубављу узнесен, побеђујући је.

             Ова књига лирских записа Мике Влацовића Владисављевића је  велико откровење на небу српске љубавне лирике. Она је донела све оне поетске сокове који су усахли у последње време на српској поетској сцени. Мика Влацовић Владисављевић појавио се с овом књигом песама као зрео и формиран песник са изграђеном сопственом поетиком. Он је овом књигом на српску књижевну сцену донео  један сасвим нови поетски глас, који ће, надам се, теком времена одјекнути снажно у српској књижевној јавности. Стога ову књигу најтоплије препоручујем како посланицима  књижевне речи, тако и најширој културној јавности.

             У Београду, 03.12.2016. године
             Жељко Сарић, књижевник