BELEŠKA O AUTORU

Pedro Kalderon je rođen u Madridu, početkom 1600. godine. Njegov otac Dijego Kalderon se oženio Anom Marijom de Enao koja je poticala iz nemačke plemićke porodice. Pedro je bio treći od petoro Dijegovih i Marijinih sinova.

Započeo je školovanje 1605. u Valjadolidu, tu se brzo istakao, pa ga je otac koji je inače bio autoritativnog karaktera prebacio u kapelaniju gde ga je čekalo mesto za poziv sveštenika koje je rezervisala Pedrova baba za jednog od članova porodice. Započeo je školovanje u jezuitskoj školi u Madridu 1608. na mestu gde se sada nalazi institut San Isidro, gde se zadržao do 1613. studirajući gramatiku, latinski, grčki i teologiju. Posle dve godine studiranja u Madridu umire Pedrova majka i iste godine njegov otac se ženi po drugi put. Ovaj brak je ujedinio Pedrovu braću, Hosea i Dijega protiv oca. Pedro nastavlja školovanje na univerzitetu Alkala de Enares, gde je studirao logiku i retoriku, 1615 prelazi na univerzitet u Salamankki gde je diplomirao kanonsko i civilno pravo, ali ipak bez ispunjenja ciljeva koje mu je zadao otac. 1621. učestvovao je na takmičenju u poezije u čast svetog Isidora nakon njegove kanonizacije gde je osvojio treće mesto. Rešio je da prekine crkvene studije i da se posveti vojnoj karijeri, kada je započeo da vodi boemski način života. U to vreme dolazi i do problema unutar porodice, naime testamentom njegovog oca Pedro i njegova braća su morala da dele bogatstvo sa maćehom i da otplate sve očeve dugove. Moguće je da su teški odnosi sa ocem uticali na Klderonovo stvaralaštvo gde se često mogu videti konflikti između oca i sina. Zbog svih ovih porodičnih problema Kalderon je ušao u službu kod vojvode de Friasa, sa kojim je putovao po Flandriji i severu Italije između 1623-1625. U ovom periodu Pedro je učestvovao u mnogim ratnim kampanjama. Sudeći po Kalderonovom biografu Huanu de Vera Tasisu bio je čak umešan i u par ubistava. Kalderon je pristupio Kastiljskoj grofoviji 1625. godine. Kalderonova prva poznata komedija je „Ljubav, čast i moć“ je doživela premijeru 1623. godine povodom posete Karlosa princa od Galije. Od 1625. Klderon je na dvoru prikazao širok spektar svojih dela, ali je 1629. prateći jednog glumca upao sa svojom braćom u manastir de la Trinitarias gde je naišao na ćerku Lopea de la Vege, što je izazvalo neprijateljstvo sa poznatim dramaturgom i poznatim govornikom tog vremena Ortensijom Feliksom Paravicinom. Kalderon je na napade ovog poslednjeg odgovorio ismejavajući ga u svojim komedijama „Postojani princ“ i „Gospa duh“ koje su predstavljale njegov prvi veliki uspeh. Sa ovim i drugim komedijama Kalderon je porastao u očima kralja Felipea četvrtog, koji ga je zadužio za rad pozorišta na dvoru. Svoja dela je prikazivao u zlatnoj dvorani Koliseo del Palasio del Buen Retiro, prvu premijeru u ovoj dvorani je doživeo 1634. Lope de Vega je u ovo vreme uživao veliki ugled u zemlji, ali je i Kalderon tridesetih godina počeo da raste u očima publike sa svojim komedijama. Postao je direktor velike scene Kolisea del Buen Retira 1635. napisavši „Najveći užitak, ljubav“, između ostalih velikih dramskih dela na čije izvođenje je računao na sposobne italijanske scenogragfe Kosmea Lotija i Baćia del Blanka, i muzičke eksperte za svoje prve sarasuele. Kralj je nagradio Kalderona 1636 ordenom Kabaljero de la Orden de Santijago. Iste godine Kalderonov učenik i prijatelj Vera Tesis objavio prvi deo svojih komedija, sledeće godine druge, sve do devetog dela koliko je izdao. Iako je napisao još tri dela svojih komedija, ona nikada nisu objavljena zbog nedgovornih izdavača. Kalderon se istakao u ratu kod Fuenterabije (1638), i u ratu za ocepljenje Katalonije (1640). Na svoje vojničke dane uvek je nosio lepe uspomene. Tada dolazi od širenja Palasija del Buen Retira, a u centralnom delu se izvode premijere između kojih se našla i Kalderonova komedija „Izložba ljubavi i ljubomore“. Posle ranjavanja u jednom od ratova 1642. Kalderon prelazi u vojnu penziju. Iako tih bio je vrlo tih bio je vrlo aktivan u pisanju dela na dvoru. U to vreme Kalderon prikazuje svoja najzahtevnija dela koja su zahtevala bogatu scenografiju. Kalderon postaje idol celoj jednoj generaciji mladih dramaturga među kojima su se našli veliki talenti kao što su Agustin Moreto i Fransisko Rohas Sorilja, Kalderonovi najbolji učenici. Sredinom četrdesetih dolazi do zatvaranja pozorišta u celoj zemlji za vreme vladavine kraljice Isabele i princa Baltasara Karlosa, najviše zbog pritisaka religioznih monarhista. Pretstave se nisu prikazivale od 1644-1647. U ovom periodu dolazi od smrti Kalderonove braće Hosea (1645) i Dijega (1647), i do potpisivanja Vestvalijskog mirovnog sporazuma 1648. Poznati dramaturg tada upada u krizu iz koje izklazi te nakon rođenja svog prvog sina Pedra Hosea, kada dolazi do ponovnog otvaranja pozorišta i do promene načine Kalderonovog života.

Kalderon prvo postaje sekretarar vojvode od Albe, zatim se vraća u crkveni red San Fransiska 1650. a godinu dana kasnije postaje i sveštenik. Postaje glavni kapelan 1653. funkcija koju je Pedrov otac priželjkivao celog života. Iako je i dalje pisao komedije Kalderon je prioritet dao sakrmentalnim delima, pravcu koji je usavršio i doveo do vrhunca, pravcu u kojem je spojio prirodni talenat sa teologijom. I dalje je pisao dela za Palasio del Buen Retiro, iako je počeo sa pisanjem mitoloških dela uz pomoć kojih je bežao od gorke stvarnosti. U to vreme Kalderon je već bio najpoznatiju dramaturg u Španiji i 1663 dobija zvanje kapelan časti, zbog čega je Kalderon napokon morao da se preseli u Madrid. Nakon smrti kralja dolazi i do smanjenja Kalderonovih izdatih dela, sve dok nije dobio zvanje kapelan major 1665. koje je dobio od kralja Karlosa drugog. Bio je često osporavan sa strane moralista koja nisu blagonaklono gledali na dramske spektakle čoveka koji je imao zvanje sveštenika.

Pri kraju života Kalderon upada u finansijske poteškoće, ali ipak uspeva da izda svoju poslednju komediju vođenu motivom karnevala 1680. Kalderon umire 25. maja 1681. ostavivši nedovršenim svoja sakrementalna dela koja su trebala da budu izdata te godine. Kalderonova sahrana bila je skromna kako je i zahtevao u testamentu. Svojom smrću je ostavio iza sebe pozorišnu siročad koja su ga smatrala najboljim dramaturgom njegove epohe, što je Kalderon svakako i bio.