АЛЕКСА ШАНТИЋ

Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“.

Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. У току Првог светског рата затворен је као талац и оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.

Објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије песме су: „Емина“, „Не вјеруј“, „Остајте овдје“, „Претпразничко вече“, „Што те нема?“, „Вече на шкољу“, „О класје моје“, „Моја отаџбина“, „Ми знамо судбу“, „Бока“, „Под крстом“, „Ковач“.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Умро је од туберколозе у Мостару 2. фебруарa 1924.