ALEKSA ŠANTIĆ

Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.

1887. postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“.

Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora.

Objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije pesme su: „Emina“, „Ne vjeruj“, „Ostajte ovdje“, „Pretprazničko veče“, „Što te nema?“, „Veče na školju“, „O klasje moje“, „Moja otadžbina“, „Mi znamo sudbu“, „Boka“, „Pod krstom“, „Kovač“.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914.

Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924.