ALHEMIJA ŽIVOTA LJILJANE LUKIĆ
„Alehemija života” Ljiljane Lukić je zbirka poezije kojom se ispisuje upravo život, odnosno njegovi nevidljivi, a veoma uticajni unutrašnji delovi. Iako se o psihi i duši u poslednje vreme dosta govori i piše, malo ko se usudi da otvoreno, oštro i kritički govori i peva o njenim najnižim delovima ‒ porivima i porocima...
Zbirka se sastoji iz tri dela: „Srce ledeno“; „Buđenje belog krina“; „Alhemija života“.
Prvi deo „Srce ledeno“ je segment urbano-ljubavne poezije, koja je i najzastupljenija u ovoj zbirci, a kojom se izražavaju i dublja osećanja i raspoloženja, a ne samo puki nagoni i porivi:
Zatvaram oči i polako,
pred sobom ja još vidim nas.
Želim te opet strasno i jako,
u duši mi tutnji kontrabas.
Taj kontrabas koji je zasvirao ovaj lirski subjekat u pesmi „Duboka reka” i odredio kurs kojim se kreće ova poezija ‒ perspektiva žene koja traži právu ljubav, koja je svesna svojih mana i poriva, ali i ispravnog i valjanog sleda i reda ‒ održaće se do samog kraja i dovesti do spoznaje i suštine.
To je žena koja je puna ljubavi, koja „Veruje u čuda”, kao i lirsko ja u istoimenoj pesmi i spremna je da:
Ja bih se još jednom zahvalila,
da desilo se čudo,
jer ma koliko grešila,
ja volim te ludo!
Ne libeći se da otvoreno i jasno prizna da su je materijalno i manifestno veoma bitni, ovo lirsko ja je svesno i ističe da se sa tim porivima u duši oseća:
Pare ja brojim,
samo na milione,
razne stvari imam,
u podrumu na tone,
kad sve ovo
saberem pod razno ‒
lažem i sebe i druge,
u duši mi je prazno!
Ovim stihovima u pesmi „Eksplozija” naglašava se da je materijalno neizbežno, ali i prazno i prolazno.
Toj spoznaji treba da se priključi gospodin právi, kao u istoimenoj pesmi:
Materijalno je važno jako,
mi živimo u svetu takvom.
Ne možemo se tog odreći,
iako svi težimo nekoj drugoj sreći.
Da se borim s životom,
zahteva mi znanje i odricanja silna.
Tebi materijalno najviše znači,
skoro ni s čim
ne može se zadovoljiti tvoja taština. ‒
Ja ovde odgovaram samo na reči tvoje.
Razumem ja tebe donekle, izgubljeno moje.
Meni jedino je vodič moja duša.
Moja je duša što
razum će od sad da sluša!
Koji mora odustati, ili bar odstupiti od materijalnog. jer lirsko ja se zalaže za práve vrednosti i odlučuje da u buduće sluša samo svoju dušu i njene poruke.
Ova pesma pripada drugom delu zbirke „Buđenju belog krina”, koji je više refleksivno-ljubavni, u okviru koga se lirsko ja posuvraćuje, okreće traganju po unutrašnjosti i poručuje da svako treba da traga za idealnim, právim i adekvatnim:
Zato neću da se tim više zamaram
i ako mi je potreban jedan,
tu ih je mnogo,
što bih da od želje izgaram
i da se brinem sada zbog toga.
I evo sve ovo prolazi...
I dolazi mi novo nadahnuće,
neki novi su sada tu,
s jednim od tih
sačekacu novo svanuće...
Kao u pesmi „Klin”, koja nosi staru poruku i poučnu poslovicu: Klin se klinom izbija, koja je i mudrost i umetnost življenja.
Refleksivna komponenta se nastavlja i produbljuje, kako bi se stiglo do spoznaje suštine da:
Samo najveštiji znaju
ispravno oružje da upere.
Ako budeš imao strpljenja,
možda se zauvek sve
u tvoju korist menja.
Koja je izražena u ovim stihovima iz pesme „Ulov”.
Traganjem po unutrašnjem za spoznajom suštine i biti dolazi se do spoznaje alhemije života, koja i jeste jezgro i poenta ove zbirke.
U ovom trećem delu je istaknuto da se u teškim vremenima formira i stvara dijamant duše. Da je duša dragulj i da je treba čuvati, negovati i štititi, a da je svako alhemičar svoje sreće, da je snagom svoje duše i stvara.
Na ovome svetu ja sam samo prah.
Da bi naučila sve ovo ,
utisnut mi je životni dah.
Da pojasnim: bilo blato ili zlato,
da li će ustati, ili stvarati neće,
svako je na kraju svoj alhemičar sreće.
Ovi stihovi iz pesme „Alhemija života”, po kojoj i zbirka nosi naziv potvrđuju da je snaga, jačina i odluka u nama ‒ a poezija Ljiljane Lukić će vam omogućiti da spoznate i osetite to, kako biste nakon napora koje ste uložili dok ste je čitali, právo uživanje, opuštanje, snagu i jačinu u duši, doživeli tek nakon čitanja ‒ što i jesu najveći kvaliteti i najpozitivniji efekti ove poezije.
Marina Đenadić |