УМЕСТО ПРЕДГОВОРА, РЕЦЕНЗИЈЕ И БИОГРАФИЈЕ

Моје име је Миодраг Стошић. Имам 41 годину и ово је моја прва, самостална књига афоризама. Ова реченица не би била нимало необична да сам афоризме почео да пишем пре три, четири године, што је отприлике интервал у којем нормални сатиричари издају књиге. Но, ја очигледно нисам нормалан.

Када сам написао свој први афоризам? Вероватно оног Осмог марта, у основној школи, када сам на табли шкрабнуо: „Срећан 8. март свим женама. И свима онима који се тако осећају!“ Или још раније, када сам корицу свеске за српски језик украсио мишљу: „Постоји цигарета која продужава живот. То је она пред стрељање.“

Као и друге битне историјске чињенице у овој земљи, и тачан почетак мог сатирања је магловит, тако да ћемо се држати датума када сам свој први афоризам објавио. Био је то 20. октобар 2001. године, када се у „Ошишаном јежу“ појавио мој афоризам: „Вијагра је једини лек од којег вам је горе“.

Дакле, светска јавност је на појаву моје прве књиге афоризама чекала читаве 22 године! То је скоро па један људски живот. Поготово ако сте репер из Бронкса. Да је моја списатељска каријера човек, до сад би већ стигла да одрасте, дипломира и емигрира на Нови Зеланд да шиша овце.

Да конфузија буде већа, ја не спадам у ред „уметничких пустињака“ који проведу живот стварајући у својој пећини. Афоризме јесам објављивао. Најпре, у новинама. Од те 2001. године, када сам изгубио невиност бодљом „Јежа“, писао сам у врањском „Осмеху“, лесковачкој „Новој речи“, у бањалучком „Носорогу“, у листу Факултета политичких наука „Политиколог“, у пензионерском магазину „Глас осигураника“. И данас моје име можете срести у Политикином „Сатирикону“ и у „Вечерњим новостима“. 

А нисам се гадио ни електронских медија. Од 2002. године постао сам инвентар култне радио-емисије „Облак у бермудама“, Дарка Коцјана. Будући да сам природно ненаметљив и не волим да се истичем, афоризме нисам објављивао под својим именом, Миодраг Стошић, већ под псеудонимом „МиоВраг СтопШит“. Сарадња са „Облаком“ је била дечачки сан, још с краја деведесетих, када сам у једном броју „Политикиног забавника“ наишао на списак београдских графита, који су били мој увод у дух Београда. Током своје радијске каријере, имао сам неколико пута прилику да и сам водим „Облак“ што спада у ред награда које највише ценим.

Поред те сентиметалне награде, добио сам током година и неке материјалне. За време служења војног рока 2009.године добио сам Политикину награду за најбољег младог сатиричара, „Влада Булатовић ВИБ“. Адекватнија би била нека Албанска споменица, али добро.

У Шапцу нисам био на вашару али сам посетио овај град за време традиционалне Чивијаде, где ми је, 2012. године, додељена прва награда за хумореску. А „Београдски афористичарски круг“ доделио ми је награду на Фестивалу кратке приче, 2014. године.

Награду Радио-телевизије Врање „Пера Стојановић Туман“ за ТВ драму добио сам три пута за 12 година. Тако да бар негде могу да се похвалим да могу трипут. За 12 година.

Дакле, награда за сатиру је било, али књиге – јок!  Ипак, тешко да сам имао страх од коричења себе. Још 2009. године сам, заједно са два пријатеља, објавио омнибус збирку приповедака „Танго на тротоару“. Као и сваки сецесиониста, 2013. године сам објавио самосталну збирку прича „Мачка без једне ципеле“. А као доказ тврдње да Србија има 7 милиона грађана и 8 милиона песника, појавила се моја књига лирске поезије „Мис Мокре очи“, 2016. године.
Две године после, свет је угледао збирку отпеваних песама „Песмарица – Грбаве Танге“. Кажу да сваки писац еволуира. То се и мени десило. Будући да сам смршао 60 килограма, буквално сам еволуирао од мамута до санске козе. Тако да је појава моје нутриционистичке аутобиографије била неминовна. Назвао сам је „Како сам смршао 60 кила (без таште и хероина)“. Суптилно.

Уколико у библиотеци Удружења књижевника Србије набасате на књигу са тим насловом, немојте се чудити. О, да. У међувремену сам постао члан тог удружења. Па ви после опет причајте вицеве о падежима и Јужносрбијанцима.
Постао сам дакле, објављени писац. И уопште, неко кога можете да сретнете на јавној сцени. Као водитеља неколико емисија на Радио Београду 202, или сценаристу емисије „Караван“. Неки су ме упознали као фронтмена бенда „Грбаве Танге“ а други као стенд ап комичара. А будем понекад и на телевизији, када се неки уредник превари па ме позове, у пет ујутру. Шта да вам кажем, живим живот звезде. Али на Партизановом стадиону.

Када се све то узме у обзир, сасвим је оправдано чуђење, па и критиковање неких мојих колега -  зашто никако да објавим књигу афоризама?! Многи су сматрали да сам просто неодговоран. Да сам „дете новог времена“ које живи на друштвеним мрежама и пише само тамо, ради лајкова и шерова. Било је чак и оних који су сматрали да себе сматрам бољим од сатире. Да сам је прерастао и заборавио?!

Верујте ми, на реч, истина не може да буде даља од тога. Зашто се, дакле, на ову књигу чекало оволико дуго?
С времена на време догоди ми се да, захваљујући чудима модерне технологије, погледам неку документарну емисију из наше дивне, блиске прошлости. Често ме неки линк са јутјуба или какав опскурни ТВ канал одведу до првих албанских демонстрација, распада СФРЈ и потоњих ратова. Па онда до НАТО бомбардовања, Петог октобра и свих оних бисера транзиције. Кад живот буде посебно суров покаже ми и оно најстрашније од свега! Мијатовићеву пречку!
Ипак, нису те трагедије важне за моју причу. Важно је што се у тим моментима зачудим – како сам све то успео да преживим а да останем нормалан? (Ако је ово што сам сад уопште нормалност). Како једно незаштићено дете може да види и осети све то, а да ипак сачува дух? И то без алкохола, дрога, секти или чланства у политичким партијама? Шта је био мој панцир? Мој амортизер и оклоп? Афоризми.

Још од оних дана када сам са татом гледао „Максовизију“ Милована Илића Минимакса, схватио сам да доживљавам нешто посебно. Од два сата трајања емисије, мени је омиљено било оних пет минута када прича афоризме о свету око нас. Тој зарази допринеле су и Веселе стране „Хупера“ које је уређивао Дејан Патаковић. Схватио сам да постоји начин да све оно што нам се догађа пропустим кроз призму хумора и да га учиним мање страшним. Чак и смешним.
Монтипајтоновци су написали да је комедија оно што настане када након трагедије прође време. Ипак, не било какво време, већ оно које се потроши на покушаје да трагедију исмејемо и тако јој одузмемо озбиљност, тежину и моћ коју има над нама.

Као и свако дете и ја сам пробао да радим многе ствари које су ми се допадале. Пробао сам да будем кечер, кошаркаш, глумац, сликар... Ипак, са афоризмима је било другачије. Њих сам умео да пишем. Чувени афористичар и карикатуриста из Владичног Хана, Срђан Јовановић био је мој гуру и одскочна даска до „Јежа“, Милована Вржине и Радивоја Бојичића а касније и других имена уз која сам одрастао и смејао се. Не, Горане Докна, нећу те поменути. Опуштено.

Да није било афоризама не бих постао део сценаристичког тима емисије „Вече са Иваном Ивановићем“ и остварио амерички сан у Србији – да радим оно што волим и живим од тога. То ме је одвело и до Радија С и емисије „Мали Марко“ где сам четири године био опет дете, уз тада малог Марка Дарабоша и зезао поштен свет, као Хаклбери Фин уз Тома Сојера.

Без афоризама не бих десет година био водитељ „Сатира феста“ и „Новогодишњег сатирикона“ на Коларцу. Такође, моје стенд ап рутине би без афористичарског „скелета“ у поентама, биле ослоњене само на мој природни шарм, а са тим не бих далеко догурао. Реално.

Афоризми су обликовали начин на који размишљам и причам. Оплеменили су мој живот и учинили ме паметнијим, ментално вредним и живљим. Они су алат уз који моја романтика не звучи као патетика. И највише од свега, остали су свих ових деценија, моја тајна врачка. Мој шарени лењир кроз који посматрам свет. Они су моја диоптрија смеха која живот чини лепшим а да га притом и даље видим сурово реално. Гутљај су мамине топле чоколаде уз коју се горка пилула лакше прогута. Када је Марк Твен рекао: „Ако неком желиш ка кажеш истину у лицу, најпре га насмеј. Иначе ће те убити“ – мислио је и на себе. И себе морамо најпре да насмејемо.

Од афоризама се нисам обогатио, нисам постао суперстар али сам добио нешто много важније – преживео сам. И научио сам како да опстајем. У неким мрачним, кишним, хладним ноћима, у минијатурним подстанарским собама, у креветима војничких касарни, у згужваним возилима ГСП-а, далеко од свих – када нисам имао никога, имао сам афоризме. Нисам био сам. А то се не заборавља. Никада!

Ка таквом нечему имаш огромно страхопоштовање. Дуг. Који ти нико не тражи али је баш због тога највећи. Нећу претерати ако кажем да бих без афоризама у мом животу, ја данас био другачији човек. Био бих жив, али то не бих био ја. Био би то неко други. Неко горак, бесан, циничан, стар у души и надасве - поражен човек. А такав не бих смео Хемингвеју на очи.

Зато сам годинама оклевао да напишем књигу афоризама. Ето, бићу мање Србин и мушкарац, па ћу признати – плашио сам се. Плашим се и сада. Али сада имам већ довољно година да знам да морам да урадим оно што желим. Сатира није посао за кукавице, већ за оне који су спремни да ризикују све. Па чак и то да им неко каже – Ниси смешан. Можеш ти то и боље.

Коме је потребна ова књига? Пре свега онима који већ годинама читају и воле моје „изливе духа“ али ме осуђују да сам расут на сто страна. Ево господо, сабрао сам се. Било је и време.

Такође, препоручујем ову књигу и свим оним душебрижницима који ми говоре како пишем свашта по друштвеним мрежама, како дозвољавам себи да, замислите, објавим слику са летовања или напишем оно што ми је било смешно у кафани. Увек бих рекао, у маниру Друга Старог, да признајем само суд своје књиге. Оно што будем у њу ставио је то што сматрам репрезентативним делом које можете да оцењујете, строго али праведно. Изволите.

Што се тиче оних који се можда јаве (а јавиће се) са примедбом да неки мој афоризам „личи“ на неки њихов, њима поручујем – нормално је да се догоди да људи који на сличан начин мисле исте теме, смисле нешто веома слично. Посебно ако је нас преко 500 а тема је десет пута мање. Догађало се, догађаће се. Мени је то комплимент. Не мислите ваљда да би неко мог кућног васпитања, и ето, тамо неког талентића, дозволио себи да краде туђе идеје? И ово је последње што кажем на ову тему. Ако неко није задовољан, нека дође и побићемо се као људи.

Као што видите, ова књига нема рецензента. Што рече ономад чика Сартр, кад год се трудимо да будемо објективни и изаберемо неког другог да нам буде судија, бирајући њега, опет испаднемо субјективни. А онај ко ме мрзи свакако не би хтео да ми пише рецензију. Уосталом, шта ће ми бољи рецентенти од вас?

И на крају, ова књига је потребна мени. Она је није цео мој живот, јер живот је много више од хумора и сатире. Али је она најбољи део мог живота. Моја лична историја смеха. Она је поглед у очи детета у мени, које живи и даље. Које узима у шаке све тешке речи овог света и прави од њих нешто мало боље, окрећући их као Рубикову коцку. То дете и даље, крупним очима дечака, гледа узбуђено у великог бога Сатире, чији је и даље верник, пријатељ и слуга.
И верујте ми, како год вам ја изгледао, како год се понашао, нећу никад дозволити себи да одрастем више од тог детета.
Хвала вам што имате моју књигу.

Добродошли у мој свет.

П.С. Ако неко сретне оног Дилана Томаса, нека му каже да ни моја лопта коју сам, играјући се у парку, бацио ка небу, још увек није пала на земљу.

И неће.