U OKRILJU NOĆI SA KRISTINOM JANKOVIĆ

          Vremenska odrednica „u noći“ asocijativno kod čitaoca budi tamne predstave, što zapravo ne oslikava opštu
atmosferu ove zbirke. Ova refleksivna poezija iako doseže do ogromnih unutranjih dubina i izvire iz bola i patnje, odiše pozitivizmom i svetlošću.

                                                  Lirski subjekat će priznati:
                                                  „Živim kroz osmeh upregnute sreće
                                                  u konce, u niti i rite pocepane
                                                  budućnosti, neke koju neću…” („Osmeh upregnute duše)
                                                  Iako je budućnost neželjena, lirsko ja je rešeno:
                                                  „… da ne primetim sene i dah vetrova
                                                  što neosetno prave ulegnuća dok dajem
                                                  deo sebe u nameri da opstanem, uprkos svima. („Ulegnuće duše”)

          Pisanje poezije kao vid samoprevladavanja i samoizražavanja nije jedini i usamljeni slučaj u istoriji knjiženosti.
Gotovo po pravilu, kada je takav slučaj u pitanju, pišu se najlirskiji zapisi, ali poezija Kristine Janković više odiše
misaonošču, no suvoparnim emocijama i patetikom, sa dubokom svešću da je u duši, uprkos svemu, žigosana žigom
sreće (u istoimenoj pesmi):

                                                  „… I pitaju te,
                                                  o, dokle ćeš ti voleti njegovo ništa,
                                                  dok spokojno drema u semenju laži?
                                                  Duša ti je žigosana obećanjem sreće,
                                                  snevesela sada svoje ime traži.”

          Ta vrsta optimizma i entuzijazma je potrebna i književnoj, kulturnoj i drugim scenama, kao i celokupnom društvu. Iz takvog stava proizilazi i poprilično zaboravljeno stanovište da je čovek sâm središte svega i da: „ako je dovoljno svestan
sebe, neće živite pod najam” („Središte čoveka”).

          Da li ste se ikada zapitali da li ste u potlačenom položalu i koliko ste sami doprineli tome? Da li ste svesni da stepen
slobode i postavljanje sebe u centar, u najpozitivnijoj konotaciji, zavisi od nas samih?

          Upravo na ove važne momente nas podseća refleksivna poezija Kristine Janković, koju je potrebno pažljivo pročitati
više puta i odati autorki duboko poštovanje i zahvalnost.

          Marina Đenadić