ŠVAJCARSKA NIJE SAVRŠENA

„Švajcarska nije savršena” autorke Tamare Kuzmanović-Tamkuz je zbirka prilično bizarnih priča kojima se razbija mit da je Švajcarska idealno mesto za život po kome se u toj zemlji veoma poštuju ljudska prava i slobode i živi se u opštem blagostanju. Kao što zlato nije sve što sija, tako i ova mitski pripisana odlika Švajcarske ima i lice i naličje, svoju pozitivnu i negativnu stranu. Tamara u ovim pričama vrlo eksplicitno govori o tom naličju, često neočekivanom, u duhu novinskih tekstova, ali i uz maštovitu nadogradnju.

...U zemlji u kojoj je asistirano samoubistvo dozvoljeno, dovoljno je samo otići na psihološke pripreme za taj ipak bolesni korak u nekim drugim zapadnim državama i po smrtonosni otrov u udruženja neverovatno ironičnih naziva „Exit” (Izlaz) i „Dignitas” (Dostojanstvo). Novine u Švajcarskoj su danima pisale da se stanovništvo Ciriha zgražava nad sahranama, ponekad višestrukim u jednom danu, u jednoj iznajmljenoj kući. Srpkinja je čitala da građani iz Nemačke i drugih evropskih država dolaze specijalno u Švajcarsku da umru, kao i da su spremni da svoja bogatstva daju pomenutim asocijacijama… (iz priče Nemoj da se ubiješ)

Iz ovih redova se jasno uviđa taj kontraefekat koji proizvode prevelika prava i slobode, koji kao da se okreću u suprotnom smeru i imaju neželjeno dejstvo. „Umetnost dokolice” kako je pisao Herman Hese može izazvati različite reakcije, posledice i emocije:

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja. Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Teški periodi su neminovni u životu svakog čoveka, a tada je najčešće usamljen, što može biti pogubno. Otuđenost i usamljenost čak i u najuređenijim savremenim sistemima predstavljaju velike probleme. Tamo su još izraženiji, o njima se više priča, ali se ipak nedovoljno dela na njihovom rešavanju. Ležernost života otvara mogućnosti za mnogo više slobodnog vremena i razmišljanja, što takođe ima svoje prednosti, ali i mane. Te mane su najizraženije u vidu različitih kriza identiteta od kojih pate gotovo svi likovi ovih Tamarinih priča: bilo da se radi o seksualnoj orijentaciji i lutanju po tom pitanju, ili preteranoj lakovernosti i naivnosti usled dugogodišnje samoće koja je koštala života Švajcarskinju Irmgard u priči Kad bezdušni mladić iskoristi „matorku”  koja predstavlja jedno od mogućih negativnih ishodišta prevelikih sloboda i ležernosti, što otvara mnoga pitanja. Jedno od njih je da li je dobra i pravedna podela „vrlog (staro)novog sveta” po kojoj potencijlni solidan akademski građanin neke zemlje uči život za šankom diskoteke u drugoj zemlji, jer u svojoj nema dovoljno mogućnosti za život? Ako jeste, kakav to svet gradimo ‒ da li neke posledice takve preraspodele osećamo već sada?

Ako se slažete da se obrne sve na šalu i komiku, onda pročitajte fenomenalnu priču Recept za švajcarsko ludilo.

U podnaslovu ove zbirke je naznačeno da su ove priče zasnovane na imaginaciji, što je tačno, te su kao takve neka vrsta smernice za lociranje  svog mesta u koordinatnom sistemu konfuzije ‒ što bi rekli u kultnom filmu Munje.

Kakvi god da vam sad fleševi i munje sevaju kroz misli, ne zaboravite da bizarnost I čudnovatost ovih priča ne želi bilo koga da uvredi, ili da unizi vrednost bilo koje zemlje, nacije, grupacije itd, a svakako ne ni Švajcarske, niti njenih građanana, naprotiv. Ova bizarnost predstavlja pogled iz drugačijeg ugla, ali i vapaj za izgradnjom nekih specijanih vrsta veza:

...Hemija je vrlo važna u životu. Nisam se još udavala jer mi ne odgovara vrlo prosta i za neke mudre žene degradirajuća, jonska veza, u kojoj ona ima sve nužno da bi joj se nakačio neki atom, ili u ovom slučaju muškarac „golja”. Takav spoj mi nije dovoljno privlačan i rado bih ga se otarasila. Oduvek sam želela jaku, kovalentnu vezu, da delimo i dobro i zlo, ali se izgleda frajer takvog elementa za mene teško nalazi. Čini se da sam vrlo retka i na neki način specijalna u prirodi i okruženju, kao zlato, pa ne ulazim baš lako ni u nekakve nestabilne veze, a kamoli brak. Ko je makar malo učio prirodne nauke u srednjoj školi, shvatiće me, a ko ovo ne razume, znači da je prostak (pod uslovom da nije suviše star, odnosno da je zaboravio osnovno obrazovanje). Kad sve dođe na svoje i ljubav i imovina i pamet i šarm i seksualnost, takav par, nazovimo ga „(s)jedinjenje” ponekad može teško da se razbije i ako na tome insistirate, postoji mogućnost da njegova energija bude razarajuća po neke ljude. Gde postoji prijatna fuzija, neki bivši ljubavnici u beznađu, još uvek zaljubljeni, nastoje da izazovu fisiju odnosno razdvajanje… (iz priče Predstava melanholične glumice)

Hajde, neka ove priče Tamare Kuzmanović-Tamkuz ne budu protumačene kao izraz bilo kakve osude nekoga ili nečega, nego neka budu pokretač za stvaranje tih boljih i jačih „kovalentnih veza“ kako bismo stvorili novi svet ‒ ne onaj u kome je osnovni princip razaranje, već kao što je ova autorka naglasila (s)jedinjenje.

Marina Đenadić