SNOVI OD PAUČINE VLADANA SAVIĆA

Prva objavljena zbirka poezije „Snovi od paučine” autora Vladana Savića na prvo čitanje ostavlja utisak gorčine, težine, bola i pesimizma. Ali, nisu melanholija i pesimizam glavne karakteristike ove poezije. Postoji u ovim stihovima nešto senzibilnije, suptilnije i harmoničnije.
I sâm naslov jedne od pesama: „Mesec u patikama” aludira na poziciju lirskog subjekta ‒ nekoga ko luta, ko se traži i ko se još uvek nije pronašao, uz sveprisutan žal za prošlošću i mladošću uz neizmernu tugu za zauvek izgubljenim članovima porodice i nemogućnost da se ti gubici prebole.

To je ona ciganska tuga izražavana i u našoj književnosti, kako u proznom, tako i poetskom obliku, a potvrđena i u prelepoj istoimenoj pesmi Vladana Savića:
Vidiš, tu smo vatru naložili,
vodu pili s one tamo česme
suve grane na žar smo složili
uz gitaru, pevušili pesme.

Plavo nebo beše nam dvorište
nas, Cigane, jedna duša spaja,
da se vratim, moje srce ište
na Đurđevdan, nekog davnog maja.

I upravo jedan takav Đurđevdan bi trgao iz melanholije ovo lirsko ja, jer:
Tonem u gustoj nejasnoći,
nisam izabran, niti ja biram,
pod tamnim velom sile noći
pogled na ovaj život kreiram.
(„Crna kočija”)

Iz ove pozicije melanholičan i pesimističan pogled na svet je neminovnost, ali ne i jedina mogućnost, težnja i ishodište.
Priznaće i to i lirsko ja najzad:
I meni je, kao vama
leto,
za dodirom mekim  i ja jurim
da kô staro umiljato
pseto
nekoj ruci grbinu poturim.
(„Jedne su mi oči izgledale nežno”)

Ali, postoji i ona dublja istina, pretočena u stihove:
Samo u pesmama vešto se krije
trag nežne duše
koja prolazi,
maslačak sam na sred avlije
koji će prvo pseto da zgazi.
(„Odričem se svega”)

Uz vrlo pozitvno i optimistično ishodiše:
Da ni od čeg’ sreću napravim ‒
cerim se starosti
što ti preti
jer, ako te u svoju pesmu stavim,
živećeš večno, nećeš umreti.
(„Jedina”)

Što potvrđuje i najveći kvalitet ove lirike: muzikalnost i harmoničnost, koje će, nadam se, u nekim budućim zbirkama poezije ovog autora doći još više do izražaja. A do tada, uživajte u maestralnim stihovima Vladana Savića, poput ovih:
Zaplači,
stara violino,
dok prsti stežu tvoj tanki vrat…
Ja ne znam,
a život je već minô,
čiji sam bio sin i čiji brat…
(„Stara violina”)

Marina Đenadić